no
6/Dvorci/slider

02. август 2015.

Kroz zlatonosni kanjon Velikog Peka

4 коментара
Kroz zlatonosni kanjon Velikog Peka



Rano je jutro, osam sati. Na Požarevackoj naplatnoj rampi nekolicina nas sa nestrpljenjem čeka grupu KAUP-ovaca iz Beograda da zajedno krenemo u još jednu novu kanjoning avanturu. Vrlo brzo nam se približava autobus, pun već uveliko raspoloženih i vedrih ljudi. Ulazimo, a u busu već poznata lica sa nekih od prethodnih akcija. Odmah su usledila pitanja "Gde si... kako je... jel` bilo nekih akcija u međuvremenu... gde... kada... kako je bilo…?" I tako, dok smo prepričavali svako svoje doživljaje i evocirali uspomene na zajedničke akcije, prolazimo Kučevo i nastavljamo dalje ka Homolju i selu Debeli Lug.

Goca nas i ovaj put vodi na, kako to ona voli da kaže "kanjonjarenje" ni manje ni više no u mitski kanjon zlatonosnog Velikog Peka.

Po dolasku u Debeli Lug, spremamo se za kanjonjarenje i sa sobom nosimo samo ono najneophodnije od stvari. Ranac sa vodom, jer voda u kanjonu nije za piće, a izvora usput nema, nešto malo hrane, neoprenske patike za prolazak kroz kanjon i dobro i vedro raspoloženje.

Kao što već rekoh, krećemo iz sela Debeli Lug i pre spusta u sam kanjon krećemo se ka ostacima mosta iznad Peka i dalje ka vidikovcu "Paunova stena", praveći kraću pauzu kraj Debeloluške pećine, radi razgledanja i fotografisanja. Pećina je na pristupačnom mestu, bezbedna je i u nju se može ući, ali se voda u njoj ne sme dirati. Voda iz flotacionog jezera je kroz nju 70-ih godina prošlog veka sebi probila put, pa je pećina postala simbol ekološke katastrofe iz tog vremena.

Debeloluška pećina

Iznad pećine, ne levoj strani je stazica za jedan lep vidikovac, a na desnoj-epski vidikovac "Paunova stena" sa kog se pruža zadivljujuć pogled niz okomitu i oštru stenovitu liticu, sa koje se mladi Paun Ilić, negde pred sam Drugi svetski rat bacio zbog neuzvraćene ljubavi, onog trenutka kada je saznao da se njegova voljena devojka Jelica udala za drugoga…Tako Paun i Jelica postadoše srpski Romeo i Julija a ovaj deo Homolja srpska Verona. I kao što Goca kaže, ima ovde materijala za dramu ali nema tog Šekspira da je napiše, a ova ljubav nema ni spomenik osim ove špicaste stene iznad Debeloluške pećine.

Paunova stena

Većina hrabrijih se penje na ovu ostru stenu (u koje danas ubrajam i sebe :) ), a pogled odatle vodi do ushićenja, pa se ispostavilo da je penjanje na ovu stenu zaista velika avantura. Sledi fotografisanje. Motivi su predivni, a kontrasti prirode nestvarni. Ujedno, svi smo saglasni i da je fotografija sa ove litice dokaz izuzetne hrabrosti :), jer opšti je zaključak da sa ove stene može skočiti samo onaj ko je čvrsto rešen da pogine. Ipak, mladi Paun je preživeo, kasnije se i oženio...

Srpska Amazonija - Veliki Pek

Sa vidikovca se spuštamo u kanjon, u novu avanturu koja tek počinje. Ulazimo u korito reke i nastavljamo stazom koja na desetak mesta vodi preko vode. U jednom delu, skoro na samom početku dolazimo do lagune u kojoj se nekolicina pravih avanturista koji su na sebi imali kupaći okupala i malo zaplivala u ledeno hladnoj vodi, dok smo se mi ostali malo brčkali i uživali. Nastavljamo kanjonom koji se lako prelazi jer voda je bezopasna i mirna. Nije bilo prelazaka uskih tesnaca, nije bilo ni skakanja ni penjanja kao na Brnjici a voda nije ni bila nešto posebno duboka. Staza je bila idealna za opuštanje po sunčanom i vrelom danu, i kao takva nije izazivala bilo kakav napor.

Da Srbija ima svoju Amazoniju uverih se danas kraj Velikog Peka. Prizori stvoreni za fotografisanje, a sam krajolik za uživanje i beg sa asvalta, gradske vreve, obaveza i svega onog što nas svakodnevno guši ... Kretanje kanjonom je bilo prepuno uzbuđenja, pa pređenih nekoliko kilometara njegove dužine i ne osetih. U senci šume, u kojoj u ovom kraju vlada zla vila, šumska majka (Muma Panduri), kanjon je kao začaran, a vreme buđenja prirode idealno za ovu vrstu pešačenja. Na sunčanom delu bajkovite doline kanjona, Pek je svetlucao jakim svetlosnim kontrastima zeleno-plave boje.

Na izlasku iz kanjona prelazimo livadu, još ne pokošenu i stižemo do crpne stanice, mesta gde pravimo pauzu za užinu, okrepljenje i presvlačenje za nastavak pešačenja. Nastavljamo dalje kolskim putem iznad kanjona, da bismo nakon nesto malo više od pola sata stigli do priobalnog dela Valja Fundate.

Goca ne bi bila Goca, ako ne bi pripremila još koje sasvim neočekivano iznenađenje. Uspela je da nas u jednom danu za samo nekoliko sati iz zamki džunglovite Amazonije izvede u pravu pravcatu Saharu. Da, ambijent pravi pustinjski. Uliva duh nove avanture koji dovodi do euforične atmosfere i raspoloženja. Ne verujete? Samo bacite pogled na fotografiju i sve će vam biti jasno.

Srpska Sahara

Pred nama je ogromno pusto prostranstvo koje se spaja sa nebom. Ko bi rekao da Srbija ima i Amazoniju i Saharu? Retko ko, a ja sam se u samo jednom danu uverila u oba, čak i doživela, a i preživela…Želim da osetim ovaj pustinjski prizor i ostajem pržeći se na suncu onoliko koliko uspevam da izdržim vrućinu.
Nakon ovog neočekivanog doživljaja, skrećemo stazom levo i silazimo ka kanjonu na mesto sa kog smo u kanjon i ušli. I sada na kraju, nalazim se na početku... :)

Odatle se spuštamo u dolinu još jedne zlatonosne reke – Todorove uz koju dalje nastavljamo makadamom. Kraj reke se može videti i par pojata, a na priobalju vidimo i nekoliko snažnih konja. Vrlo su pitomi i dopuštaju nam da im se približimo i dodirnemo ta divna stvorenja.

Danas, rekla bih, iznenađenjima nikad kraja. Naravno, prijatnim i uzbudljivim.
Sasvim neočekivano u reci smo ugledali i ispirača zlata, meštanina Debelog Luga. Sedeo je na sred reke, na malom drvenom tronošcu, sa gumenim čizmama i rukavicama, pažljivo ispirajući rečni mulj, prebirajući po njemu sitna zrnca čistog zlata. Nakratko nam je i pokazao postupak ispiranja. Za mene je ovo bio doista jedan neočekivani i pravi doživljaj čija se slika urezala u dugo pamćenje. Za ovako nešto nije potrebna samo veština, već i iskustvo, veliko strpljenje i znanje. Zlato je dosta teže od ostalih sastojaka rečnog dna i prilikom ispiranja uvek ostaje na dnu ispitka koji je tradicionalno drven i oblika je ovalne lopte, a napravljen je obično od lipe, za koju se u ovim krajevima veruje da se zlato oko nje skuplja, a može biti napravljen i od vrbe. Ovaj ispitak se nalazi i na pečatu ove akcije....

Todoreva reka

Bila je ovo idealna akcija za opustanje, bez ikakvog napora, sa predivnim uspomenama i vrlo, vrlo prijatnim utiscima. Em što sam divno provela dan, em sam nešto korisno i naučila. Možda se i meni jednog dana posreći, pa i ja naletim na neki grumenčić zlata. Ako ništa drugo, ono bi moglo biti razlog da se ponovo vratim ovom čarobno lepom delu Homolja…

Mesto za vašu reklamu. Ukoliko ste zainteresovani kontaktirajte me na sd.sladjana@gmail.com
Što slučajno, što namerno, uglavnom ničim izazvano, malo putujem, malo pišem, malo i fotografišem. Da iz sećanja ne izbrišem, dođoh na ideju da na blogu ponešto i zapišem :) [Slađana Marić] (https://lh5.googleusercontent.com/-uPBpldK3rCU/AAAAAAAAAAI/AAAAAAAAAAA/OTp4WBJB4_g/s96-c/photo.jpg)