Kroz zlatonosni kanjon Velikog Peka

Rano je jutro, osam sati. Na Požarevackoj naplatnoj rampi nekolicina nas sa nestrpljenjem čeka grupu KAUP-ovaca iz Beograda da zajedno krenemo u još jednu novu kanjoning avanturu. Vrlo brzo nam se približava autobus, pun već uveliko raspoloženih i vedrih ljudi. Ulazimo, a u busu već poznata lica sa nekih od prethodnih akcija. Odmah su usledila pitanja "Gde si... kako je... jel` bilo nekih akcija u međuvremenu... gde... kada... kako je bilo…?" I tako, dok smo prepričavali svako svoje doživljaje i evocirali uspomene na zajedničke akcije, prolazimo Kučevo i nastavljamo dalje ka Homolju i selu Debeli Lug.

Goca nas i ovaj put vodi na, kako to ona voli da kaže "kanjonjarenje" ni manje ni više no u mitski kanjon zlatonosnog Velikog Peka.

Po dolasku u Debeli Lug, spremamo se za kanjonjarenje i sa sobom nosimo samo ono najneophodnije od stvari. Ranac sa vodom, jer voda u kanjonu nije za piće, a izvora usput nema, nešto malo hrane, neoprenske patike za prolazak kroz kanjon i dobro i vedro raspoloženje.

Kao što već rekoh, krećemo iz sela Debeli Lug i pre spusta u sam kanjon krećemo se ka ostacima mosta iznad Peka i dalje ka vidikovcu "Paunova stena", praveći kraću pauzu kraj Debeloluške pećine, radi razgledanja i fotografisanja. Pećina je na pristupačnom mestu, bezbedna je i u nju se može ući, ali se voda u njoj ne sme dirati. Voda iz flotacionog jezera je kroz nju 70-ih godina prošlog veka sebi probila put, pa je pećina postala simbol ekološke katastrofe iz tog vremena.

Debeloluška pećina

Iznad pećine, ne levoj strani je stazica za jedan lep vidikovac, a na desnoj-epski vidikovac "Paunova stena" sa kog se pruža zadivljujuć pogled niz okomitu i oštru stenovitu liticu, sa koje se mladi Paun Ilić, negde pred sam Drugi svetski rat bacio zbog neuzvraćene ljubavi, onog trenutka kada je saznao da se njegova voljena devojka Jelica udala za drugoga…Tako Paun i Jelica postadoše srpski Romeo i Julija a ovaj deo Homolja srpska Verona. I kao što Goca kaže, ima ovde materijala za dramu ali nema tog Šekspira da je napiše, a ova ljubav nema ni spomenik osim ove špicaste stene iznad Debeloluške pećine.

Paunova stena

Većina hrabrijih se penje na ovu ostru stenu (u koje danas ubrajam i sebe :) ), a pogled odatle vodi do ushićenja, pa se ispostavilo da je penjanje na ovu stenu zaista velika avantura. Sledi fotografisanje. Motivi su predivni, a kontrasti prirode nestvarni. Ujedno, svi smo saglasni i da je fotografija sa ove litice dokaz izuzetne hrabrosti :), jer opšti je zaključak da sa ove stene može skočiti samo onaj ko je čvrsto rešen da pogine. Ipak, mladi Paun je preživeo, kasnije se i oženio...

Srpska Amazonija - Veliki Pek

Sa vidikovca se spuštamo u kanjon, u novu avanturu koja tek počinje. Ulazimo u korito reke i nastavljamo stazom koja na desetak mesta vodi preko vode. U jednom delu, skoro na samom početku dolazimo do lagune u kojoj se nekolicina pravih avanturista koji su na sebi imali kupaći okupala i malo zaplivala u ledeno hladnoj vodi, dok smo se mi ostali malo brčkali i uživali. Nastavljamo kanjonom koji se lako prelazi jer voda je bezopasna i mirna. Nije bilo prelazaka uskih tesnaca, nije bilo ni skakanja ni penjanja kao na Brnjici a voda nije ni bila nešto posebno duboka. Staza je bila idealna za opuštanje po sunčanom i vrelom danu, i kao takva nije izazivala bilo kakav napor.

Da Srbija ima svoju Amazoniju uverih se danas kraj Velikog Peka. Prizori stvoreni za fotografisanje, a sam krajolik za uživanje i beg sa asvalta, gradske vreve, obaveza i svega onog što nas svakodnevno guši ... Kretanje kanjonom je bilo prepuno uzbuđenja, pa pređenih nekoliko kilometara njegove dužine i ne osetih. U senci šume, u kojoj u ovom kraju vlada zla vila, šumska majka (Muma Panduri), kanjon je kao začaran, a vreme buđenja prirode idealno za ovu vrstu pešačenja. Na sunčanom delu bajkovite doline kanjona, Pek je svetlucao jakim svetlosnim kontrastima zeleno-plave boje.

Na izlasku iz kanjona prelazimo livadu, još ne pokošenu i stižemo do crpne stanice, mesta gde pravimo pauzu za užinu, okrepljenje i presvlačenje za nastavak pešačenja. Nastavljamo dalje kolskim putem iznad kanjona, da bismo nakon nesto malo više od pola sata stigli do priobalnog dela Valja Fundate.

Goca ne bi bila Goca, ako ne bi pripremila još koje sasvim neočekivano iznenađenje. Uspela je da nas u jednom danu za samo nekoliko sati iz zamki džunglovite Amazonije izvede u pravu pravcatu Saharu. Da, ambijent pravi pustinjski. Uliva duh nove avanture koji dovodi do euforične atmosfere i raspoloženja. Ne verujete? Samo bacite pogled na fotografiju i sve će vam biti jasno.

Srpska Sahara

Pred nama je ogromno pusto prostranstvo koje se spaja sa nebom. Ko bi rekao da Srbija ima i Amazoniju i Saharu? Retko ko, a ja sam se u samo jednom danu uverila u oba, čak i doživela, a i preživela…Želim da osetim ovaj pustinjski prizor i ostajem pržeći se na suncu onoliko koliko uspevam da izdržim vrućinu.

Nakon ovog neočekivanog doživljaja, skrećemo stazom levo i silazimo ka kanjonu na mesto sa kog smo u kanjon i ušli. I sada na kraju, nalazim se na početku... :)

Odatle se spuštamo u dolinu još jedne zlatonosne reke – Todorove uz koju dalje nastavljamo makadamom. Kraj reke se može videti i par pojata, a na priobalju vidimo i nekoliko snažnih konja. Vrlo su pitomi i dopuštaju nam da im se približimo i dodirnemo ta divna stvorenja.

Danas, rekla bih, iznenađenjima nikad kraja. Naravno, prijatnim i uzbudljivim.

Sasvim neočekivano u reci smo ugledali i ispirača zlata, meštanina Debelog Luga. Sedeo je na sred reke, na malom drvenom tronošcu, sa gumenim čizmama i rukavicama, pažljivo ispirajući rečni mulj, prebirajući po njemu sitna zrnca čistog zlata. Nakratko nam je i pokazao postupak ispiranja. Za mene je ovo bio doista jedan neočekivani i pravi doživljaj čija se slika urezala u dugo pamćenje. Za ovako nešto nije potrebna samo veština, već i iskustvo, veliko strpljenje i znanje. Zlato je dosta teže od ostalih sastojaka rečnog dna i prilikom ispiranja uvek ostaje na dnu ispitka koji je tradicionalno drven i oblika je ovalne lopte, a napravljen je obično od lipe, za koju se u ovim krajevima veruje da se zlato oko nje skuplja, a može biti napravljen i od vrbe. Ovaj ispitak se nalazi i na pečatu ove akcije....

Todoreva reka

Bila je ovo idealna akcija za opustanje, bez ikakvog napora, sa predivnim uspomenama i vrlo, vrlo prijatnim utiscima. Em što sam divno provela dan, em sam nešto korisno i naučila. Možda se i meni jednog dana posreći, pa i ja naletim na neki grumenčić zlata. Ako ništa drugo, ono bi moglo biti razlog da se ponovo vratim ovom čarobno lepom delu Homolja…

Hvala Goci i KAUP-u (Klub aktivnih uživalaca prirode) na divnom danu!

Fotografije na linku: Kanjon Velikog Peka

Ostali tekstovi iz šnjuranja po Srbiji se mogu pročitati klikom na linkove ispod:

1. Gvozdačke stene i kanjon reke Trešnjice

2. Dve pećine - Ceremošnja i Ravništarka i planinski vrh Štubej - biseri Homolja

3. Planina Malinik, Lazarev kanjon i Lazareva pećina-biseri istočne Srbije

4. Biseri Srema – Zasavica, Galerija sa spomen kućom Save Šumanovića, Gradina na Bosutu,    Carska palata Sirmijum

5. Srbijom uzduž i popreko

6. Tekst i fotografije prirode Srbije-Cipelice Skitalice u portalu Živeti sa prirodom

7. Fotografije Srbije – Cipelice Skitalice u travel portal Beautiful Serbia.info

Pročitaj više »

Gvozdačke stene i kanjon reke Trešnjice

Jutro, suncem obasjano, obećavalo je jednu sasvim novu i lepu avanturu. Ako se po jutru dan poznaje, onda je sasvim sigurno da je ovo dan koji će u potpunosti zadovoljiti sva naša čula koja već od samog početka proleća vape za vremenom provedenim u prirodi.

Ali kakvoj? Delom u pitomoj, zatim i u onoj netaknutoj, divljoj.

Deo Zapadne Srbije u koji smo se zaputili može se pohvaliti mnogo čime. Od Azbukovice, Mačkovog kamena, etno sela Vrhpolje, Soko Grada, Sokolskih planina i sva tri Povlena pa sve do krive Drine….

Pogađate? Da, reč je o Ljuboviji.

Naš cilj nije ni jedan od navedenih, jer Ljubovija nudi još mnogo toga, te za ovaj dan isplanirasmo obilazak Gvozdačkih stena i kanjon reke Trešnjice.

Manja grupa smederevaca, pridružila se grupi iz Beograda, odakle smo i krenuli vozeći se ibarskom magistralom ka Bajinoj Bašti. Negde na pola puta između Valjeva i Bajine Bašte stižemo u selo Zarožje na Debelo brdo i odatle krećemo na već utvrđenu pešačku stazu.

U samom početku, kretali smo se makadamom, zatim pored ozelenelih i cvetnih livada, kolskim putevima kraj starih, napuštenih seoskih kuća, grebenskim stazama i pašnjacima na kojima smo se susretali sa tek po kojim stadom ovaca.

Uživajući u ovoj pitomoj prirodi i predivnom seoskom pejsažu svuda oko nas, stižemo laganim hodom i do prvog vidikovca – Crvene stene na 1195 mnv., potom i do sledećeg, koji je ujedno i najviši vrh Gvozdačkih stena – Svilena stena na 1231 mnv., odakle smo se divili prizoru krive Drine koja je tiho žuboreći krivudala u svom koritu među ovim visokim proplancima. Pogled je fascinirajući i neću se truditi da ga opišem jer, sasvim sam sigurna da bih opisom umanjila lepotu prizora, zato preporučujem da se otisnete i uverite se lično. A možete, staza nije posebno zahtevna, osim što je potrebna kondicija za duže pešačenje.

Nakon pauze kod Svilene stene, pod utiskom viđenog nastavljamo ka Sokolini. Svaki od ovih vidikovaca je priča za sebe, jedinstven i divan. Pešačeći dalje ka Velikoj steni, prolazimo kraj oronule seoske kuće iz koje izlazi usamljena starica i poziva nas da se osvežimo hladnom vodom, nudeći nam i slatko od belih trešanja na drvenom poslužavniku, prekrivenom belim, uštirkanim heklanim miljeom…ovaj trenutak me je vratio u detinjstvo i odlazak na selo kod bake i deke…Teško ju je odbiti, ipak, sa druge strane, ima nas mnogo…zahvaljujemo ljubazno i “vadimo” se na nedostatak vremena. Starica ipak ne odustaje, insistira, željna je društva i razgovora. Pritom, njena šaljiva rečenica: “Samo da probate, današnje mlade ovakvo slatko ne znaju da prave, uđite deco, poslužite se…” je bila dovoljna da se ne usudimo da odbijemo ovakvo gostoprimstvo. Zastajemo, pravimo pauzu, osvežili smo se i zasladili. Okrepljeni, nastavljamo dalje, dok starica opet ostaje usamljena i još dugo, dugo za nama maše smešeći se, mašemo i mi njoj...

Svako u svojim mislima nakon rastanka sa njom stižemo do Velike stene, a zatim i do Kurtinjače. Odatle se spuštamo u podnožje stena, do sela Gvozdac, po kom su ove stene i dobile naziv. Dalje nastavljamo kraj nekih zaseoka (ne sećam se naziva) stižemo do velikog Gvozdačkog vrela gde pravimo još jednu pauzu. Sada malo dužu, pa svako iz svog ranca vadi po nešto i najednom se na cvetnoj livadi moglo naći svega i svačega, za svačiji ukus.

Bilo je tu kiflica slanih i slatkih, gibanica, pita od višanja, kolača od kajsija, štrudli sa makom, a za osveženje, limunada i kafa iz termosa…Tek tada shvatam da nam je ova duža pauza bila zaista neophodna.

Nerado ustajemo, dok nas sa druge strane ubi nestrpljenje za nastavkom pešačenja koje je tek sada trebalo biti najlepše uvodeći nas u avanturu koja tek počinje.

Kanjon reke Trešnjice

Prolazimo kroz zaselak Trutinaci, zatim se spuštamo do kanjona reke Tribuće i Trešnjice, prolazeći u početku seoskim makadamom, pa dalje markiranom planinarskom stazom pored same reke do sliva Tribuće u Trešnjicu.

U predelu kanjona, u Trešnjicu se ulivaju još tri reke. Dve od njih prave atraktivne kanjone, Sušica i Tribuća i svakako je najinteresantniji kanjon Tribuće. Međutim, ovaj kanjon nije bio danas u planu iako je baš on san mnogih planinara kao jedan od težih za prolazak.

Kod  sliva Tribuće u trešnjicu zastajemo na kratko radi daljih priprema. Planinarske gojzerice menjamo za neoprenske patike i dalje od sliva Tribuće u Trešnjicu nastavljamo hodanje direktno kanjonom, uskim, strmim kamenitim stazama kroz vodu i korito reke Trešnjice, prolazeći kraj virova hladne i čiste vode, zatim kraj ribnjaka koji se nalazi niže, u blizini sela. Na ovim virovima većina planinara iz grupe se i okupala. Posle lomatanja po kanjonu i kamenitim stazama, jedno "pljus" u virove Trešnjice je bilo jedinstven doživljaj za koji smo svi bili saglasni da ćemo, ako ne ove, onda već naredne godine obavezno ponoviti.

Iz kanjona izlazimo u selo Gornja Trešnjica gde se susrećemo sa grupom koja nije pešačila celu stazu, već se od sela Gornja Trešnjica kretala rekom do sliva Tribuće u Trešnjicu i nazad. U selu se nalazi samo mesna kancelarija, škola, crkva, jedna prodavnica, takođe, samo jedna kuća, te nam je delovalo vrlo pusto…Od sela Gornja Trešnjica, reka Trešnjica je ponovo ravničarska rečica sve do Drine u koju se uliva. Zaboravih da napomenem da izvire ispod  Povlena, na njegovoj jugozapadnoj strani, na visini od 1185 metara.

Kanjon Trešnjice je zašticen kao prirodno dobro od izuzetnog značaja. Predstavlja jedno od retkih staništa beloglavog supa, koji je zbog svoje brojnosti i značaja stavljen pod zaštitu.

U kanjonu Trešnjice ih je registrovano 17 parova i jedino još pored ovog kanjona, nastanjuju i kanjon Uvca. Beloglavi sup je najkrupnija grabljivica u ovom kraju, koja se hrani isključivo ostacima uginulih životinja, a još je i poznata kao Car visina i čistač prirode.

Za osam sati pešačenja, koliko je bilo neophodno da bi se prošla ova staza, prešli smo 22 km sa usponom od 700 mnv i spustom od oko 1400 m.

U povratku pravimo pauzu u restoranu kraj puta, negde u Valjevu. Uz zvuke trubača (u delu restorana bila je svadba) opuštamo se uz roštilj i čašu hladnog piva, a zatim već savladani umorom tonemo u san, truckajući se u autobusu do Beograda, zatim dalje do Smedereva.

Ostali tekstovi sa planinarenja u Srbiji se mogu procitati klikom na linkove ispod:

1. Dve pećine - Ceremošnja i Ravništarka i planinski vrh Štubej - biseri Homolja

2. Planina Malinik, Lazarev kanjon i Lazareva pećina-biseri istočne Srbije

3. Biseri Srema – Zasavica, Galerija sa spomen kućom Save Šumanovića, Gradina na Bosutu,    Carska palata Sirmijum

4. Srbijom uzduž i popreko

5. Tekst i fotografije prirode Srbije-Cipelice Skitalice u portalu Živeti sa prirodom

6. Fotografije Srbije – Cipelice Skitalice u travel portal Beautiful Serbia.info

Pročitaj više »

Dve pećine - Ceremošnja i Ravništarka i planinski vrh Štubej - biseri Homolja

Za Štubej, koji je najsevernija tačka Homolja i Homoljskih planina mogu reći da je zavodljiv u svako doba godine. Najlepši je u proleće, kada livade, pašnjaci i šume ozelene, a još mnogo lepši krajem oktobra i početkom novembra  kada se okiti svim bojama jeseni, a opalo lišće prijatno šušti pod nogama.

Zastupljeno je više trekova koji vode na Štubej, a ovaj o kome sada pišem je samo jedan od njh i smatra se jednom od najlepših pešačkih staza u Srbiji.

Od Smedereva smo putem preko Požžarevca i Kučeva došli do zapadnih obronaka Homoljskih planina i sela Ceremošnja koje je bilo polazna tačka na današnjem usponu. Na šestom kilometru pre ulaska u selo Ceremošnja, nailazimo na putokaz koji upućuje desno na selo Ravnište i pećinu Ravništarka koje je odatle udaljeno tri kilometra, a koje naša završna tačka ovog treka. Skrećemo levo, ka Ceremošnji i nakon šestog kilometra dolazimo do sela i parkinga za autobuse i automobile prolazeći pokraj veoma lepih predela.

U neposrenoj blizini parkinga, čekajuci vodiča iz TO Kučevo da nas provede podzemnim svetom pećine Ceremošnja, pauzu za jutarnju kafu i doručak pravimo u jedinom restoranu koji se ovde nalazi. U njemu se nalazi i pečat pećine Ceremošnja, pa nismo proputili da i njega pored svih ostalih utisnemo u naše planinarske knjižice. Uz tradicionalnu kuhinju - homoljski sir i kačamak i neizostavnu čašicu domaće rakije uživali smo u miru i zaboravljenom načinu života koji smo osetili ovde, u netaknutoj prirodi koja nas sa svih strana okružuje.

Ispred ovog etno restorana, postavljen je stub bele boje ''Na večnoj straži'' koji je ujedno i amblem pećine Ceremošnja i može se videti na svim prospekrima, razglednicama i ulaznicama za pećinu. Tu je i botanički park-arboretum, u kome su prisutne biljne vrste koje nastanjuju Karpatsko-balkansko područje naše zemlje i Etno-park u kom smo se upoznali sa zanimanjima, običajima i predmetima stanovnika Homolja.

"Na večnoj straži" - amblem pećine Ceremošnja

Spuštamo se do ulaza u pećinu na 533 mnv i u pratnji vodiča u narednih 431 metar, koji su uređeni za posete, koračamo imresivnim podzemnim dvoranama ovog bisera Homolja diveći se podnim i tavanskim ukrasima.

Od pećine do vrha ima oko 4 km.a možda jos i nekih stotinka metara više. Napuštajući pećinu, polazimo na relaksirajuć i dinamičan trek dužine 13.5 km, prelazeći visinsku razliku od 410 mnv do najviše tačke na 940 mnv, kretajući se kratkim spustom kroz šumu uz Strugarski potok koji je bilo potrebno na par mesta preći. Cipele su ostale suve jer potok je mali i plitak, a popadala stabla i granje su nam dosta pomogli da ga na par mesta cik-cak preskočimo. Sledi kraći uspon kojim izlazimo iz šume, udaramo  na makadam i poljske puteve kojima jedno vreme idemo prolazeći kraj šipuraka crvenih kao krv. (u proleće se ovuda može uživati u ukusu divljih jagoda kojih ima na sve strane). Dalje nastavljamo stazom koja  je lagana za pešacenje i uglavnom vodi kroz šumu, zatim preko livada i prelepih vidikovaca sa kojih se pruža nezaboravan pogled na planinske vrhove istočne Srbije, ravno Pomoravlje i talasastu Šumadiju, dalje pokraj pašnjaka i proplanaka, pa opet kroz šumu.

Upijajući predivne idilične pejzaže, uživajući u mirisu cvetnih livada i miru još uvek netaknute prirode koja nam je stvarala utisak da je ovde još uvek zaustavljeno vreme, dolazimo do brda i stene Čuček na 793 mnv. Naravno, usledila je kraća pauza i fotografisanje veličanstvene okoline koja se sa ovog vidikovca mogla videti kao na najlepšoj razglednici. Idući ka vrhu prolazili smo kraj retkih obrađenih površina, pored tek po koje okućnice i stada ovaca. Sa puta smo kroz paprat i šumu skrenuli levo, naišli opet na šipurke koji su nas mamili svojom jarko crvenom bojom da zastanemo i naberemo ih još malo, a zatim nastavili  do Hajdučkog kladenca, jedinog izvora pitke vode na ovom treku koji se nalazi na 844 mnv. Nedaleko je istoimeni vidikovac koji je nezaobilazna tačka na svakom usponu ka vrhu Štubej, sa koga "puca" veličanstven pogled na istočne predele Homoljskih planina, pa preko Majdanpeka, kada je vidljivost dobra, sve do susedne Rumunije i Karpata.

Lični utisak sa kojim će se većina složiti je, da je u ovom predivnom danu, pogled sa Hajdučkog kladenca bio najimpresivniji. I ovaj vidikovac ima u svom nazivu “hajdučki” kao i većina skrivenih mesta koje su zbog nepristupačnih terena koristili verovatno, samo hajduci. 

Prelazimo kroz šumu i preko livade nepun kilometer dalje, dolazimo za kraće od pola sata do našeg današnjeg cilja na 940 mnv. Za Veliki Štubej, ili samo Štubej kako ga obično većina naziva, sam mnogo puta čula a na više mesta i pročitala da je najviši vrh Homoljskih planina, međutim on je drugi po visini, odmah posle Velikog Omana koji se nalazi na 962 mnv. Sam vrh je takođe okružen šumom i ne odaje ni malo impresivan pogled, jer i ne može se u šumi ništa videti, ali zato sam dolazak do njega je idiličan sa svojim prelepim vidikovcima. Spada u kategoriju lako osvojivih vrhova do kog se laganom šetnjom stiže od koje god pećine da krenemo, a ako i krenete samostalno, šansa da se zagubite je skoro nemoguća, jer je na vrhu postavljena relej koji je ujedno i marker ka kome se treba ići. Od pećine Ceremošnja do samog vrha, uz duže i kraće pauze, bilo nam je potrebno oko dva ipo sata lakog i umerenog hoda.

Zadržavamo se uz neizbezno fotografisanje, za uspomemenu na ovaj divan sunčani dan i još jedan ispenjan vrh.kraj ozidanog stubića sa metalnom pločom, na kojoj su ugravirani osnovni podaci o ovom vrhu Homoljskih planina. 

Ka pećini Ravništarka spuštali smo se markiranom stazom kroz gustu bukovu šumu i paprat oko kilometar do sledećeg releja, a zatim poljskim putevima, kraj livada i pašnjaka. U opuštenoj šetnji, sa nekoliko prevoja smo imali prilike da vidimo planine na severu a pružao nam se i predivan pogled ka Zviždu.

Mimoilazili smo se sa terenskim vozilima, te zaključili da se do skoro samog vrha može doći i na ovaj način. Za tri sata laganog spusta od Štubeja stižemo do platoa na kom se nalazi Info-centar, sa biletarnicom, suvenirnicom i restoranom sa letnjom baštom. Nakon ove skoro 14 km lagane šetnje, po divnom i sunčanom danu, sa temperaturom koja je bila idealna za ovakvo pešačenje, još veći hlad smo potražili u još jednom biseru Homolja, u dvoranama pećine Ravništarka na 406.6 mnv. Po izlasku iz pećine, kraće vreme smo proveli u šetnji kroz selo Ravnište diveći se livadama i lepo obrađenim površinama.

Bio je ovo podsetnik sa jedne od prethodnih šetnji do Štubeja, a u nedelju 21.06. nas PK Čelik ponovo vodi sličnom stazom, pa bi ovo bio i poziv svim ljubiteljima prirode da se opuste u prelepom danu, kako meteorolozi i predviđaju.

Više fotografija može se videti u sledećim albumima:

Klik na link:

1. Homoljske planine-Veliki Štubej

2. Pećina Ceremošnja

3. Pećina Ravništarka

4. Selo Ravnište i okolina

Pećina Ceremošnja 

Nalazi se na obroncima Homoljskih planina, na nadmorskoj visini od 533 m, u podnožju vrha Velikog Štubeja (940). Za turističke posete je uređena 1980. godine. Ukupna dužina do sada istraženih pećinskih kanala je 775,5 m, dok je dužina turisticke staze 431 m. Ulaz se nalazi na kraju doline Strugarskog potoka. Kroz pećinu smo se kretali obeleženom stazom za posetioce koja je je kružna i jednosmerna, što nam je omogućilo odlične uslove u toku uživajna u njenim lepotama. Zavod za zaštitu prirode Srbije je 2007.godine pećinu Ceremošnja stavio pod zaštitu kao Spomenik prirode, odnosno zaštićeno prirodno dobro. Po bogatstvu nakita, pećina Ceremošnja je jedna od najlepših pećina u Srbiji. Poznata je po velikim dvoranama koje krasi raznovrstan pećinski nakit - stalaktiti, stalagmiti pećinski stubovi, draperije, okamenjeni vodopadi, galerije i td. Sačinjena je od pet kanala. 

Prvi je "Ulazni kanal", dugačak 87 m i obuhvata deo od ulaza u pećinu do dvorane Arena. Siromašan je nakitom. Praćenjem podzemnog toka Strugarskog potoka stižemo do "Arene", najveće i najatraktivnije dvorane u Ceremošnji. Dvorana je nepravilno kružnog oblika i veoma podseća na amfiteatre starog Rima, tako da je ime "Arena" za nju vrlo prikladno. Širina "Arene" kreće se od 40-50 m, a visina od 20-24 m. Pećinski nakit u Areni je vrhunskog kvaliteta. Posebno se izdvajaju monumentalni oblici:''Na večnoj straži''- pećinski stub, koji je i amblem Ceremošnje.

"Na večnoj straži", "Sokolar", "Raspeće" - pećina Ceremošnja

’’Vodopad’’ - masivni kalcitni kaskadni stub, visok preko 10 m. ’’Lepa Vlajna’’ - lepršavi snežno beli stub od kristalnog iskričavog belog kalcita koji simbolizuje ženu ovog podneblja. U blizini je i stalagmit ''Mladoženja'', i čudno srasla dva pećinska stuba ''Drugovi''.

"Lepa Vlajna" i "Mladoženja" - pećina Ceremošnja

U sledeću dvoranu se ulazi iz "Arene" kroz jedan lepo formirani otvor u visokom pregradnom draperijskom zidu. Otvor je nazvan ''Dveri'', jer veoma podseća na oltarske dveri. "Ponorska dvorana" je dobila ime po levkastom ponoru koji se u njoj nalazi. Dvorana je dugačka 36 m a široka 18 m. U mnoštvu nakita, kao raritet izdvaja se "Raspukla sfera" - ogromna polulopta od trakastog bigra, različito obojenog, ispucala i sa odvojenim sfernim komadima.

"Raspukla sfera" - pećina Ceremošnja

Poluprečnik ove lopte kreće se od 3,5 do 4,0 m. Dužina sistema "Ponorske dvorane" iznosi 99 m. Dolazimo i do "Andezitske dvorane" u koju se ulazi iz Arene širokim hodnikom. Ime je dobila po Andezitu, koji je u osnovi čitave dvorane. Dvorana je eliptičnog oblika, dugačka 60 m a široka 15-20 m. U "Andezitskoj dvorani" ima nekoliko atraktivnih grupa nakita, pri čemu se izdvajaju ’’Krajputaši’’- grupa neobičnih stalagmita. Posebno je privlačan snežno beli tavanični nakit. Ukupna dužina njenog sistema je 76 m. Poslednji deo pećine je "Južni kanal", na čijem je kraju i izlaz iz pećine. On počinje na mestu kod "Lepe Vlajne" u "Areni". "Južni kanal" je siromašan nakitom ali postoji izvestan broj interesantnih oblika. Dugacak 107,7 m, a sa kratkim slepim kanalima 172 m. Na južni kanal se nastavljaju dva dugačka nešto uža istočna kanala. Na kraju prvog od ova dva kanala je i izlazni otvor iz pecine. 

Pećina Ravništarka

Pećina Ravništarka se nalazi u neposrednoj blizini pećine Ceremošnja, u ataru sela Ravnište. Za turističke posete je potpuno uređena 2007. godine. i iste godine je od strane Zavoda za zaštitu prirode Srbije proglašena za Spomenik prirode, odnosno zaštićeno prirodno dobro.

Spada u red velikih pećina Srbije. Glavni pećinski kanal je dugacak 501,5.metara, dok je ukupna dužina svih pećinskih kanala 589. metara. Dužina turističke staze kroz pećinu iznosi 560. metara. Kroz Ravništarku protice potok Ponorac, koji izvire 2. km. uzvodno u manjoj, Bisinoj pećini. 

Pećinski nakit Ravništarke je po lepoti ravan onom u Ceremošnji. Za razliku od Ceremošnje, koja je u suštini skup nekoliko velikih dvorana, Ravništarka ima samo jednu pećinsku dvoranu - "Crni Dvorac". Pečat Ravništarki daje njen glavni kanal, koji liči na gigantski tunel, bogato ukrašen najraznovrsnijim pećinskim nakitom. 

Od figura, posebno se izdvajaju "Šarac kraljevica Marka", "Glavonje" i "Lepa Ravništarka", koja je ujedno i amblem pećine. Ulaz u pećinu se nalazi na nadmorskoj visini od 406,6 m. Kao rečna pećina, Ravništarka je siromašna podnim nakitom, ali zato vrlo bogata tavaničnim i zidnim nakitom. U pećini je temperatura 8 stepeni. Čini je devet celina: Prva je - "Savin kanal" koji počinje od ulaza u pećinu i dugačak je 88 m i siromašan je pećinskim nakitom. Sledeći je - "Omladinski kanal" dugačak 72,5 m, a od pećinskog nakita posebno se izdvaja: "Rudonja" – masivna bigrena polulopta,

Rudonja - pećina Ravništarka

"Odžaklija" - prostran saliv koji liči na otvoreno ognjište u starim kućama.

"Odžaklija" - pećina Ravništarka

Treća celina - "Labudovo jezero" je dužine 126,5 m. Ova celina je dobila ime po malom jezeru i figuri na njemu, koja liči na labuda. Posebno lepa je kolona stubova, nazvana "Vile jezerkinje". Lepotom se izdvaja i "Harfa" – sklop draperija i stalagmita, koji podseća na ovaj instrument. Pažnju privlači i "Ðavo" – masivni stalagmit, rđaste boje s rogom na glavi. Ipak, posebno se izdvaja amblem pećine, "Lepa Ravništarka" – vanredno oblikovan sistem zidnih ukrasa od belog kristalnog kalcita. Četvrti kanal - "Beli dvorac", dugačak je 37 m, a sa sporednim kanalom 44 m. Dobio je  takav naziv jer neodoljivo podseća na građevine iz bajke. Snežnobela tavanica sa koje visi šuma masivnih stalaktita, od kojih mnogi prelaze dužinu od 6 m, ostavlja vrlo snažan utisak.

U ovom dvorcu kao da živi ukleti princ, koji očekuje lepu princezu, svog spasioca. Posebno je lep "Snežanin balkon" – snežnobela školjka koja počinje na visini od 3,5 m. U drugom delu "Belog dvorca" nalazi se "Šarac kraljevica Marka" - velika figura konja koji lebdi pod tavanicom.

"Šarac kraljevica Marka" - pećina Ravništarka

Ova figura podseća i na zmaja, koji kao da drži u zatoceništvu ukletog princa. Peti - "Leopardov kanal" je dugačak 16,5 m i nastavlja se na "Beli dvorac". Ime je dobio po čudnim šarama na tavanici i zidovima, koje liče na leopardovo krzno. Ovde se nalazi "Devičanski kladenac". U pitanju je izvor iz koga kroz uzanu pukotinu, pod pritiskom izbija voda vertikalno i šišti, rasprskavajući se o stenu iznad sebe. Izvor je, inače, aktivan samo u vlažnom periodu godine (do sredine proleća). "Crni dvorac" je šesti kanal, koji je dugačak 43 m, predstavlja klasičnu pećinsku dvoranu prosečne širine oko 20 m i visine 12 m. Dobio je ime po crnim stenama, koje su na pojedinim pravcima prošarane belim kalcitnim oblicima. Dvorana deluje tajanstveno. U "Crnom dvorcu" se nalazi jedna vrlo lepa kompozicija nazvana "Ikonostas", prava čipka u kamenu – snežnobeli nakit svih vrsta na crnoj podlozi. Ispred "Ikonostasa" nalazi se figura "Iguman", koja neodoljivo podseća na monaha koji drži propoved. "Izvorski kanal", sedmi po redu,. dugačak je 72 m. Pažnju privlači prirodni most na kome je obris neobične figure, koja je izgledom  negde između profila slona i miša. Zatim se nailazi na "Glavonje" - grupu stalagmita neobičnog oblika. Pretposlednji, osmi kanal - "Mali beli dvorac" je slepi kanal, dugačak 17 metara koji ima oblik manje dvorane. Posebna je lepa grupa stalagmita i stalaktita nazvana "Zbeg". Stižemo 0 do poslednje, devete celine Ravnistarke - "Dušanove galerije" koja je dobila ime po Dušanu Nedeljkoviću, čoveku zaslužnom za izgradnju puteva i druge infrastrukture, čime su pećine Ceremošnja i Ravništarka postale dostupne nama posetiocima. Predstavlja stariji, suvi pećinski sistem koji se dodiruje sa glavnim pećinskim kanalom. Prvih 15. matara predstavlja jedan kanal, koji se zatim razdvaja na dva kanala, od kojih se levim, dužim kanalom (40.metara) stiže do izlaza iz pećine. 

Ostali tekstovi sa planinarenja u Srbiji se mogu procitati klikom na linkove ispod:

1. Planina Malinik, Lazarev kanjon i Lazareva pećina-biseri istočne Srbije

2. Biseri Srema – Zasavica, Galerija sa spomen kućom Save Šumanovića, Gradina na Bosutu,    Carska palata Sirmijum

3. Srbijom uzduž i popreko

4. Tekst i fotografije prirode Srbije-Cipelice Skitalice u portalu Živeti sa prirodom

5. Fotografije Srbije – Cipelice Skitalice u travel portal Beautiful Serbia.info

Pročitaj više »

Biseri Srema: Zasavica, Galerija sa Spomen kućom Save Šumanovića, Carska palata Sirmijum, Gradina na Bosutu i Spomen obeležje Sremski front

Da se sa planinarskim društvima može osim odlaska u planinu i osvajanju vrhova obići još mnogo toga od prirodnih lepota i istorijskih znamenitosti, uveriću vas sada. O svemu tome sam već pisala ovde - Srbijom uzduž i popreko. Sada ću vam pokazati kako se može uživati i zdravo provesti vreme u opuštenim dužim pešačenjima i po ravnici a u sklopu akcija koje organizuju mnogobrojni planinarski klubovi. Na kraju krajeva, bitno je biti u prirodi i družiti se sa njom i u njoj što i jeste cilj ovakvih organizacija i saveza.

Akcija o kojoj ću sada pisati se odvijala u prelepoj sremskoj ravnici i obuhvatala je obilazak Spomen obeležja "Sremski front", Galeriju i spomen kuću našeg velikana, slavnog slikara Save Šumanovića u Šidu, u kojoj smo pored izložbe slika imali prilike da se upoznamo i sa arheološkom postavkom nalazista "Gradina na Bosutu", Specijalni rezervat prirode - bara "Zasavica" i Carsku palatu "Sirmijum u Sremskoj Mitrovici.

Naše prvo odredište i polazna tačka današnje akcije je Spomen obeležje "Sremski front", u koje smo iz Beograda otišli pravo i odatle se ka Beogradu vraćali obilazeći sve već navedeno.

Spomen obeležje "Sremski front"

Na samom ulazu u memorijalni kompleks nas je dočekao ljubazan vodič koji nas je u narednih 45 minuta detaljno upoznao sa ovim spomen obeležjem koje se nalazi uz levu obalu reke Bosut, pokraj sela Adaševci, na 106.km autoputa od Beograda ka Zagrebu, a na tri kilometra od graničnog prelaza sa Hrvatskom (Batrovci).

Memorijalni kompleks se sastoji iz tri celine – (Sabiralište, Aleja časti i Muzej), te tako čuva od zaborava sećanje na jednu od najtežih, najvećih i odlučujućih bitaka u II svetskom ratu, u kojoj je život izgubilo 130 000 boraca, boreći se u ovoj sremskoj ravnici. Bitka se odigrala odmah nakon oslobođenja Beograda 21.oktobra 1944.god. kada su jedinice Narodnooslobodilačke vojske i Crvene armije prešle preko Save i otpočele veoma teške visemesečne borbe oslobađanja ovih prostora. Imena poginulih boraca su uklesana u Spomen obeležju u Aleji časti. Sam kompleks je vrlo lepo uređen i sve je kao "pod konac", očišćeno i sređeno.

Što se tiče same turističke ponude u ovom kompleksu, postoji suvenirnica u kojoj se mogu naći prospekti sa diskovima na srpskom i ruskom jeziku, sa podacima o proboju fronta, knjige sa podacima iz NOB-a, zatim suveniri – partizanske figurice, privesci za ključeve, značke…i otvorena je svakodnevno od 7-19 h.

Pod utiskom ovog grandioznog  kompleksa uputili smo se ka Šidu. Prolazeći kroz selo Adaševci, tek letimično sam iz autobusa uspela da bacim pogled na spomenik, na kom je pored mnogih imena bilo uklesano i ime mog deke koji je u ovom selu davne 1943.god. ubijen hicima iz mitraljeza sa crkvenog tornja…Nije bilo ni vremena a ni prilike da makar cvet kraj spomenika stavim…

Kako smo ušli u centar Šida počele su da se nizu slike i uspomene na detinjstvo. Pošto je moj tata rođeni Šiđanin, svaki raspust, naročito onaj letnji, provodila sam ovde. Igrala se u crkvenoj porti, ulazila skoro nesmetano u galeriju slika, odlazila u nekadašnji hotel "Istra", koji se nalazio na samoj raskrsnici u strogom centru, odmah preko puta crkve, na sastanke udruženja filatelista i sa njima razmenjivala markice…sa sestrom kradom odlazila na obližnje obronke Fruške gore i u dečjim nestašlucima zavlačila se u lisičje jame ni ne sluteći na moguće opasnosti dok su nas roditelji zabrinuto tražili, a nakon toga skoro "padali u nesvest" dok smo im pričali istinite a i dečjom maštom izmišljene priče o susretu sa lisicama "oči u oči" :). Neizostavni su bili i vikend izleti do obližnjeg izletišta u šumi zvanoj "Lipovača" sa uređenim trim stazama i jezerom u blizini…Odjednom, celo detinjstvo mi je bilo pred očima i sve je bilo vrlo dobro poznato, sve na svom mestu kao i nekada uz još nekoliko novoizgradjenih objekata. U samom centru crkva Sv.Nikole, do nje zgrada osnovne škole i Galerija našeg slavnog slikara Save Šumanovića, na dvadesetak metara od nje pijaca, a odmah preko puta pijace kuća moje pokojne majke. U Sremu se za baku kaže "majka", sa posebnim dugačkim naglaskom na prvo "a", pa bi se izgovaralo ovako - "maaajka", dok je mama i dalje mama. Dok smo čekali da nas kustos uvede u Galeriju, iskoristih priliku da preko ulazne kapije bacim pogled na dvorište i kuću u kojoj se trnutno nalaze neka nova lica i otrčah do komšinice da je pozdravim na kratko. Za divno čudo odmah me je pepoznala iako me vecć skoro punih deset godina nije videla…

Galerija slika Save Šumanovića - Šid

U galeriju uđoh među poslednjima. Za neupućene, galerija se nalazi u glavnoj ulici, nepsredno do ulaza u crkvenu portu, a pošto je Šid mala varošica, vrlo ju je lako pronaći. Na kući u kojoj se galerija nalazi, postavljena je tabla a do nje i broj. Kuća je prizemna, tipična sremska i ni u čemu se ne razlikuje od ostalih varoških kuća, sa velikom je kapijom i kolskim prolazom, izgrađena u drugoj polovini XIX veka. Sve Savine slike, kao i kuću u kojoj je osnovana galerija, je majka Persida zaveštala gradu Šidu 1952.god. i tako nam svima ostavila ovo neprocenjivo blago. Sva njegova dela koja su se nalazila u Šidu je uspela nakon rata da sačuva, pa se tako u galeriji nalazi 417 Savinih dela, 356 ulja na platnu i 61 skica izvedene u različitim tehnikama kao pripreme za ulja.

Unutrašnjost, iako sam je nekada dobro poznavala, osim slika na zidovima u mnogo čemu je izmenila svoj izgled. Renovirana je, dograđena, proširena, prostrana, lepo osvetljena, sa novim i glatkim podovima koji su zamenili nekadašnji stari parket. U prvoj prostoriji, odnosno holu kuće, nalazi se prodavnica u kojoj se mogu kupiti razglednice, reprodukcije Savinih slika, publikacije i table sa informacijama. Ostale prostorije se nadovezuju jedna na drugu i ceo prostor, stari i novi u kom su slike izložene zahvata 600 mkv. Većina slika je iz tzv "Šidskog perioda", odnosno dela koja su nastala u Šidu u poslednjih deset godina njegovog života, prikazuju ciklus šidskih pejsaza, "Beračice", "Šiđanke", dečije portrete, dok je manji broj slika doneo iz Pariza i one čine posebnu zbirku pa se u njoj mogu videti dela "Most na Seni", "Par na klupi", skica za "Pijanu lađu", "Luksemburški park". U veliku salu, u kojoj su celom duzžnom poređana u nizu ogromna platna "Kupačica" se ulazi kraj impresivnog stuba oslikanog sa sve četiri strane. Niz se nastavlja platnima već pomenutih "Beračica" – triptih koji prikazuje njive zrelog žita, čokote vinove loze i dvanaest snažnih žena koje u korpama nose crno grožđe.
U kući do galerije se nalazi zbirka slikara naivaca, najvise radovi Ilije Bačićevića-Bosilja i pripadnika škole naivnog slikarstva "Ilijanum".

Zbirka predmeta arheološkog lokaliteta "Gradina na Bosutu"

U jednom od izložbenih prostorija u sklopu Galerije smeštena je i arheološka postavka sa predmetima pronađenim na lokalitetu Gradina na Bosutu u blizini Šida. Ovaj deo prostora zauzima preko 5000 arheoloških predmeta iz vremena neolita. Gradina je višeslojni praistorijski arheološki lokalitet koji se nalazi na levoj obali Bosuta, u ataru sela Vašice kod Šida. Nalazište je otkriveno 1880.god. a prva arheološka iskopavanja vršena su 1964.i 1965.god. a zatim nastavlena od 1975.-1978.god. Na ovom lokalitetu su otkriveni ostaci ognjišta i srednjevekovnih nekropola, ostaci nadzemnih kuća sa podovima od glačane gline.

Napuštajući Galeriju, bacih pogled na suprotnu stranu ulice u kojoj se nekada davno nalazila pekara u koju sam redovno, svakog jutra odlazila po svež "fruštuk" (doručak) ali nje više tamo nije bilo…

Spustili smo se do raskrsnice a zatim ušli u susedni "šor",  ulicu levo, u kojoj se na desnoj strani nalazi i Savina spomen kuća koja je sastavni deo Galerije, stim šje na drugoj lokaciji.  

Spomen kuća Save Šumanovića - Šid

Ni u ovoj kući nije više kao što je nekad bilo. Sve je uređeno pod konac, opremljeno za turističke posete i u svrhu turizma. U kući se nalazi autentičan nameštaj i predmeti porodice Šumanović koje su opštinske vlasti otkupile nakon smrti Perside Šumanović. U kući se nalazi Savin atelje u kojem je poslednjih dvanaest godina svog života stvarao. U njemu su nastala neka od najznačajnijih njegovih dela u kojem se i danas nalaze njegove boje, štafelaji, torba za boje i okačen kišobran na način kako ga je nekada i on sam ovde ostavio.

Obilazak u pratnji kustosa se zavrsio i Šid sam napustila sa setom koja me je pratila sve do našeg sledećeg mesta predviđenog za obilazak. Vraćajući se natrag ka Beogradu, stižemo u Specijalni rezervat prirode "Zasavica"

Specijalni rezervat prirode - bara "Zasavica"

Na ovom mestu počinje ono naše pešačenje u prirodi o kom sam pisala na samom početku, ali sada ću malo nešto napisati o samom rezervatu, a zatim i o samom pešačenju.

"Zasavica" je od Sremske Mitrovice udaljena 15.km. i jedinstven je prirodni fenomen. Zauzima površinu 1825 ha a od kojih je 675 ha u prvoj kategoriji zaštite. Područje je močvarno sa poplavnim livadama i šumama. Prostire se 33 km uz reku Zasavicu. Stanište je više stotina ptica, životinja i riba. Prirodne retkosti koje se ovde mogu videti su riba mrguda, eja močvarica, vivak, vodomar, mešinka, može se videti vidra, evropski dabar, poludivlja svinja mangulica, podolsko goveče. U rezervat su uspešno naseljene četiri porodice evropskog dabra koji se proširio Savom sve do staništa u Republici Srpskoj, a u Zasavici napravio branu i jezero dužine 200 m od potočića, pritoka Zasavice. Ove vrste dabrova su pre stotinak godina bile uništene u celoj državi. Kasnije je Prirodnjački muzej iz Minhena darovao 16 porodica dabrova koji su se dobro prilagodili u novoj sredini i već dobili prinove. Samo ovde i nigde više u svetu, se nalazi riba UMBRA u narodu poznata kao "Mrguda". Pored većeg broja retkih insekata, retkost čini i prisustvo biljnih vrsta belog i žutog lokvanja, testerice, močvarne koprive.

Na samom ulazu u ograđeni deo rezervata se nalazi kafana "Bircuz kod dabra". Centar za posetioce dominira livadom i nalazi se u neposrednoj blizini vode. Ovde nas je dočekao rendžer, nas vodič kroz ovo močvarno područje. To je drvena građevina sa tornjem visine 18 m, sa kog se pruža divan pogled na okolinu. Neizostavno je bilo popeti se na toranj i fotografisati.

Na pešačku turu smo krenuli po lepom sunčanom vremenu, po stazi pod nazivom "Staza zdravlja". Šetnja je bila lagana, uz povremeno zastajkivanje kako bi nam rendžer pokazao određene retke i zaštićene biljke i insekte. U jednom trenutku su se nad nama nagomilali oblaci i počela je da pada jaka prolećna kiša. Sreća da smo već navikli na sličnim akcijama na ovakve promene vremena pa smo iz rančeva izvukli kabanice, navukli na noge kamašne i nastavili dalje. Nakon nekoliko kilometara već močvarno područje se još više natopilo vodom, pa je hodanje bilo usporeno i otežano zbog klizavog terena. Pešačenje od 8 km po ravnici je trebala biti lagana šetnja u trajanju od oko tri sata umerenog hoda ali se vremenski odužila čitavih sat vremena duže. Bara je bilo na sve strane, sreća da je bilo polomljenih stabala pa smo od njih pravili mostiće kako ne bismo gacali do kolena po blatu.
Samim tim i ovih osam kilometara je izgledalo kao bar da ih je deset. Kružeći oko močvare u povratku, kiša je isto tako odjednom prestala da pada ali teren je ostao klizav i blatnjav. Blato se lepilo za cipele i noge su nam bile teške. Tako se i ova lagana šetnja pretvorila u ozbiljnu i zahtevnu. U toku pešačenja videli smo magarce i mangulice kako pasu po rezervatu ne sklanjajući se od kiše, mada i nisu imali gde. Ravnica je ravnica, a ni jednog objekta u blizini. Laganim hodom stižemo do farme u kojoj su smeštene svinje mangulice i podolsko goveče koje podseća na kravu sa izuzetno dugačkim rogovima. Stigli smo i do najveće farme magaraca u ovom delu Evrope. 

Dok se pripremao paprikaš od mangulice u "Bircuzu kod dabra", uživali smo u foto safariju dok smo bešumno klizili ovim zelenim rajem i plitkom stajaćom vodom, vozeci se na panoramskom brodiću Umbra. Uživali smo u vodenim prostranstvima Zasavice, u netaknutoj prirodi i posmatrali ptice. I danas smo se mogli uveriti da nas priroda nikada ne ostavlja ravnodušnima.

U vreme rucka, koji je bio prava poslastica za gurmane, dobro obučeni vodič nas je upoznao sa činjenicom da se suhomesnati proizvodi od mangulice, magareći sir i kozmetika od mleka magarice proizvode samo u Srbiji. Proizvodi su ukusni i lekoviti ali imaju i svoju cenu, a ona je poprilicno visoka. Saznali smo da mleko magarice leči plućne bolesti, astmu i bronhitis pa onaj kome je potrebno, za 21 dan korišćenja oseti poboljšanje. Jedan gram sira od magarice košta jedan evro, pa ga iz tog razloga pakuju u mala pakovanja od 50 grama, za jedan kilogram potrebno je 1000 evra...Kako kaže, pakovanje od 50 grama je dovoljno za društvo od 50-ak ljudi jer je sir dosta jakog ukusa i vrlo slan. Za 1 kg je potrebno 25 l mleka a jedna litra mleka se ovde prodaje za 40 evra. Zbog čega je sve to toliko skupo, pitali smo, a odgovor je bio da magarica za dve godine da mleka onoliko koliko krava za jedan dan. Formulu za pravljenje sira zna samo njihov tehnolog i niko više. 

U Zasavici i "od babe mogu da naprave devojku" :-), jer pored sira i mleka prave i domaće veoma kvalitetne kozmeticke kreme za podmlađivanje od mleka magarice, a većini žena je već poznato da je Kleopatra svoju lepotu čuvala kupajući se u magarećem mleku....

Vreme za duže zadrzavanje u Zasavici lagano ističe, pa krećemo put Sremske Mitrovice, kroz koju smo vrlo kratko prošetali u prolazu do Carske palate "Sirmijum".

Carska palata "Sirmijum"

Sremskla Mitrovica odnosno Sirmijum bio je jedna od četiri prestonice Rimskog carstva. Pretpostavlja se da su ga osnovali Iliri sredinom 3.veka pre naše ere.. Sedam vladara Rimskog carstva je rođeno ovde u Sirmijumu i okolini: Trajan Decije, Aurelijan, Prob, Maksimilijan, Hostilijan, Konstancije II i Gracijan. Prestonica Rimskog carstva je postao 1.marta 293.god. za vreme vladavine Galerija. U 4.veku se pominje kao najbogatiji i najlepši grad Ilirika, dok je 505.god. posle napada Avara grad zapaljen. Grad je bio sedište provincije Donja Panonia, povremena carska rezidencija, episkopski centar i moćan logor legionara. Obnovljen je u srednjem veku i tada bio poznat kao grad Sv.Dimitrija.

Ispod Sremske Mitrovice se nalazi i jedini neiskopan hipodrom u svetu, sagrađen početkom 4.veka. Ogromna građevina dužine 450-500m i širine 150 m se nalazi u ostacima oko 4 m ispod Mitrovice i smatra se najvećom građevinom rimske antičke arhitekture van Italije. Istraživanja su započeta 1957.god. i nalazi su pokazali da je reč o ostacima nekada velelepne Carske palate (Palatium imperiale) u kojoj su se rađali, boravili, krunisali i venčavali rimski carevi. Sirmijum je i jedno od odredišta na ruti "Put kulture rimskih imperatora", koja obuhvata i Požarevac, Veliko Gradište, Golubac, Majdanpek, Kladovo, Negotin, Zaječar, Knjaževac, Svrljig i Niš.

Vizitorski centar Carske palate "Sirmijum" je od velike važnosti jer su njegovom izgradnjom zaštićeni ostaci Carske palate iz 3. i 4. veka kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Ceo objekat je natkriven a u unutrašnjosti su projektovana dva nivoa međusobno povezana stazama kojima smo se mi posetioci kretali tokom obilaska. Šetajući stazama u donjem nivou mogli smo videti ostatke lokaliteta, divne mozaike kao i drugi material koji je služio za prezentovanje palate, poput videobima, maketa, U gornjem nivou se nalazi galerija, garderoba, prodavnica suvenira i kafe restoran u kom smo uz osvežavajuće napitke i finu muziku imali prilike da svo vreme posmatramo donji nivo ovog arheološkog lokaliteta. Ovaj Vizitorski centar Carske palate "Sirmijum" je svečano za posete otveren 14.decembra 2009.god. i svojim monumantalnim izgledom privlači poglede Mitrovčana i ostalih koji ovuda prolaze.

Današnja akcija se sa posetom Carske palate "Sirmijum" uspešno privela kraju na očigledno zadovoljstvo svih učesnika…

Do narednih akcija i novh priča, uživajte u foto-galerijama svih lokaliteta koje smo danas obišli:

1. Galerija slika Save Šumanovića – Šid

2. Spomen kuća Save Šumanovića – Šid

3. Zbirka predmeta sa arheološkog lokaliteta "Gradina na Bosutu"

4. Specijalni rezervat prirode – bara "Zasavica"

5. Vizitorski centar Carska palata "Sirmijum" – Sremska Mitrovica

Pročitajte ostale tekstove iz Srbije:

01. Planina Malinik, Lazarev kanjon i Lazareva pećina-biseri Istočne Srbije

02. Srbijom uzduž i popreko

03. Cipelice Skitalice u portalu Živeti sa prirodom-fotografije prirode Srbije

04. Cipelice Skitalice u travel portal Beautiful Serbia.info-fotografije Srbije

Pročitaj više »