no
6/Dvorci/slider

19. јун 2015.

Dve pećine - Ceremošnja i Ravništarka i planinski vrh Štubej - biseri Homolja

Нема коментара
Dve pećine - Ceremošnja i Ravništarka i planinski vrh Štubej - biseri Homolja




Za Štubej, koji je najsevernija tačka Homolja i Homoljskih planina mogu reći da je zavodljiv u svako doba godine. Najlepši je u proleće, kada livade, pašnjaci i šume ozelene, a još mnogo lepši krajem oktobra i početkom novembra  kada se okiti svim bojama jeseni, a opalo lišće prijatno šušti pod nogama.
Zastupljeno je više trekova koji vode na Štubej, a ovaj o kome sada pišem je samo jedan od njh i smatra se jednom od najlepših pešačkih staza u Srbiji.

Od Smedereva smo putem preko Požžarevca i Kučeva došli do zapadnih obronaka Homoljskih planina i sela Ceremošnja koje je bilo polazna tačka na današnjem usponu. Na šestom kilometru pre ulaska u selo Ceremošnja, nailazimo na putokaz koji upućuje desno na selo Ravnište i pećinu Ravništarka koje je odatle udaljeno tri kilometra, a koje naša završna tačka ovog treka. Skrećemo levo, ka Ceremošnji i nakon šestog kilometra dolazimo do sela i parkinga za autobuse i automobile prolazeći pokraj veoma lepih predela.
U neposrenoj blizini parkinga, čekajuci vodiča iz TO Kučevo da nas provede podzemnim svetom pećine Ceremošnja, pauzu za jutarnju kafu i doručak pravimo u jedinom restoranu koji se ovde nalazi. U njemu se nalazi i pečat pećine Ceremošnja, pa nismo proputili da i njega pored svih ostalih utisnemo u naše planinarske knjižice. Uz tradicionalnu kuhinju - homoljski sir i kačamak i neizostavnu čašicu domaće rakije uživali smo u miru i zaboravljenom načinu života koji smo osetili ovde, u netaknutoj prirodi koja nas sa svih strana okružuje.
Ispred ovog etno restorana, postavljen je stub bele boje ''Na večnoj straži'' koji je ujedno i amblem pećine Ceremošnja i može se videti na svim prospekrima, razglednicama i ulaznicama za pećinu. Tu je i botanički park-arboretum, u kome su prisutne biljne vrste koje nastanjuju Karpatsko-balkansko područje naše zemlje i Etno-park u kom smo se upoznali sa zanimanjima, običajima i predmetima stanovnika Homolja.

"Na večnoj straži" - amblem pećine Ceremošnja

Spuštamo se do ulaza u pećinu na 533 mnv i u pratnji vodiča u narednih 431 metar, koji su uređeni za posete, koračamo imresivnim podzemnim dvoranama ovog bisera Homolja diveći se podnim i tavanskim ukrasima.

Od pećine do vrha ima oko 4 km.a možda jos i nekih stotinka metara više. Napuštajući pećinu, polazimo na relaksirajuć i dinamičan trek dužine 13.5 km, prelazeći visinsku razliku od 410 mnv do najviše tačke na 940 mnv, kretajući se kratkim spustom kroz šumu uz Strugarski potok koji je bilo potrebno na par mesta preći. Cipele su ostale suve jer potok je mali i plitak, a popadala stabla i granje su nam dosta pomogli da ga na par mesta cik-cak preskočimo. Sledi kraći uspon kojim izlazimo iz šume, udaramo  na makadam i poljske puteve kojima jedno vreme idemo prolazeći kraj šipuraka crvenih kao krv. (u proleće se ovuda može uživati u ukusu divljih jagoda kojih ima na sve strane). Dalje nastavljamo stazom koja  je lagana za pešacenje i uglavnom vodi kroz šumu, zatim preko livada i prelepih vidikovaca sa kojih se pruža nezaboravan pogled na planinske vrhove istočne Srbije, ravno Pomoravlje i talasastu Šumadiju, dalje pokraj pašnjaka i proplanaka, pa opet kroz šumu.

Upijajući predivne idilične pejzaže, uživajući u mirisu cvetnih livada i miru još uvek netaknute prirode koja nam je stvarala utisak da je ovde još uvek zaustavljeno vreme, dolazimo do brda i stene Čuček na 793 mnv. Naravno, usledila je kraća pauza i fotografisanje veličanstvene okoline koja se sa ovog vidikovca mogla videti kao na najlepšoj razglednici. Idući ka vrhu prolazili smo kraj retkih obrađenih površina, pored tek po koje okućnice i stada ovaca. Sa puta smo kroz paprat i šumu skrenuli levo, naišli opet na šipurke koji su nas mamili svojom jarko crvenom bojom da zastanemo i naberemo ih još malo, a zatim nastavili  do Hajdučkog kladenca, jedinog izvora pitke vode na ovom treku koji se nalazi na 844 mnv. Nedaleko je istoimeni vidikovac koji je nezaobilazna tačka na svakom usponu ka vrhu Štubej, sa koga "puca" veličanstven pogled na istočne predele Homoljskih planina, pa preko Majdanpeka, kada je vidljivost dobra, sve do susedne Rumunije i Karpata.

Lični utisak sa kojim će se većina složiti je, da je u ovom predivnom danu, pogled sa Hajdučkog kladenca bio najimpresivniji. I ovaj vidikovac ima u svom nazivu “hajdučki” kao i većina skrivenih mesta koje su zbog nepristupačnih terena koristili verovatno, samo hajduci. 
Prelazimo kroz šumu i preko livade nepun kilometer dalje, dolazimo za kraće od pola sata do našeg današnjeg cilja na 940 mnv. Za Veliki Štubej, ili samo Štubej kako ga obično većina naziva, sam mnogo puta čula a na više mesta i pročitala da je najviši vrh Homoljskih planina, međutim on je drugi po visini, odmah posle Velikog Omana koji se nalazi na 962 mnv. Sam vrh je takođe okružen šumom i ne odaje ni malo impresivan pogled, jer i ne može se u šumi ništa videti, ali zato sam dolazak do njega je idiličan sa svojim prelepim vidikovcima. Spada u kategoriju lako osvojivih vrhova do kog se laganom šetnjom stiže od koje god pećine da krenemo, a ako i krenete samostalno, šansa da se zagubite je skoro nemoguća, jer je na vrhu postavljena relej koji je ujedno i marker ka kome se treba ići. Od pećine Ceremošnja do samog vrha, uz duže i kraće pauze, bilo nam je potrebno oko dva ipo sata lakog i umerenog hoda.

Zadržavamo se uz neizbezno fotografisanje, za uspomemenu na ovaj divan sunčani dan i još jedan ispenjan vrh.kraj ozidanog stubića sa metalnom pločom, na kojoj su ugravirani osnovni podaci o ovom vrhu Homoljskih planina. 

Ka pećini Ravništarka spuštali smo se markiranom stazom kroz gustu bukovu šumu i paprat oko kilometar do sledećeg releja, a zatim poljskim putevima, kraj livada i pašnjaka. U opuštenoj šetnji, sa nekoliko prevoja smo imali prilike da vidimo planine na severu a pružao nam se i predivan pogled ka Zviždu.

Mimoilazili smo se sa terenskim vozilima, te zaključili da se do skoro samog vrha može doći i na ovaj način. Za tri sata laganog spusta od Štubeja stižemo do platoa na kom se nalazi Info-centarsa biletarnicom, suvenirnicom i restoranom sa letnjom baštom. Nakon ove skoro 14 km lagane šetnje, po divnom i sunčanom danu, sa temperaturom koja je bila idealna za ovakvo pešačenje, još veći hlad smo potražili u još jednom biseru Homolja, u dvoranama pećine Ravništarka na 406.6 mnv. Po izlasku iz pećine, kraće vreme smo proveli u šetnji kroz selo Ravnište diveći se livadama i lepo obrađenim površinama.

Bio je ovo podsetnik sa jedne od prethodnih šetnji do Štubeja, a u nedelju 21.06. nas PK Čelik ponovo vodi sličnom stazom, pa bi ovo bio i poziv svim ljubiteljima prirode da se opuste u prelepom danu, kako meteorolozi i predviđaju.

Više fotografija može se videti u sledećim albumima:
Klik na link:

Pećina Ceremošnja 

Nalazi se na obroncima Homoljskih planina, na nadmorskoj visini od 533 m, u podnožju vrha Velikog Štubeja (940). Za turističke posete je uređena 1980. godine. Ukupna dužina do sada istraženih pećinskih kanala je 775,5 m, dok je dužina turisticke staze 431 m. Ulaz se nalazi na kraju doline Strugarskog potoka. Kroz pećinu smo se kretali obeleženom stazom za posetioce koja je je kružna i jednosmerna, što nam je omogućilo odlične uslove u toku uživajna u njenim lepotama. Zavod za zaštitu prirode Srbije je 2007.godine pećinu Ceremošnja stavio pod zaštitu kao Spomenik prirode, odnosno zaštićeno prirodno dobro. Po bogatstvu nakita, pećina Ceremošnja je jedna od najlepših pećina u Srbiji. Poznata je po velikim dvoranama koje krasi raznovrstan pećinski nakit - stalaktiti, stalagmiti pećinski stubovi, draperije, okamenjeni vodopadi, galerije i td. Sačinjena je od pet kanala
Prvi je "Ulazni kanal", dugačak 87 m i obuhvata deo od ulaza u pećinu do dvorane Arena. Siromašan je nakitom. Praćenjem podzemnog toka Strugarskog potoka stižemo do "Arene", najveće i najatraktivnije dvorane u Ceremošnji. Dvorana je nepravilno kružnog oblika i veoma podseća na amfiteatre starog Rima, tako da je ime "Arena" za nju vrlo prikladno. Širina "Arene" kreće se od 40-50 m, a visina od 20-24 m. Pećinski nakit u Areni je vrhunskog kvaliteta. Posebno se izdvajaju monumentalni oblici:''Na večnoj straži''- pećinski stub, koji je i amblem Ceremošnje.

"Na večnoj straži", "Sokolar", "Raspeće" - pećina Ceremošnja

’’Vodopad’’ - masivni kalcitni kaskadni stub, visok preko 10 m. ’’Lepa Vlajna’’ - lepršavi snežno beli stub od kristalnog iskričavog belog kalcita koji simbolizuje ženu ovog podneblja. U blizini je i stalagmit ''Mladoženja'', i čudno srasla dva pećinska stuba ''Drugovi''.

"Lepa Vlajna" i "Mladoženja" - pećina Ceremošnja

U sledeću dvoranu se ulazi iz "Arene" kroz jedan lepo formirani otvor u visokom pregradnom draperijskom zidu. Otvor je nazvan ''Dveri'', jer veoma podseća na oltarske dveri. "Ponorska dvorana" je dobila ime po levkastom ponoru koji se u njoj nalazi. Dvorana je dugačka 36 m a široka 18 m. U mnoštvu nakita, kao raritet izdvaja se "Raspukla sfera" - ogromna polulopta od trakastog bigra, različito obojenog, ispucala i sa odvojenim sfernim komadima.

"Raspukla sfera" - pećina Ceremošnja

Poluprečnik ove lopte kreće se od 3,5 do 4,0 m. Dužina sistema "Ponorske dvorane" iznosi 99 m. Dolazimo i do "Andezitske dvorane" u koju se ulazi iz Arene širokim hodnikom. Ime je dobila po Andezitu, koji je u osnovi čitave dvorane. Dvorana je eliptičnog oblika, dugačka 60 m a široka 15-20 m. U "Andezitskoj dvorani" ima nekoliko atraktivnih grupa nakita, pri čemu se izdvajaju ’’Krajputaši’’- grupa neobičnih stalagmita. Posebno je privlačan snežno beli tavanični nakit. Ukupna dužina njenog sistema je 76 m. Poslednji deo pećine je "Južni kanal", na čijem je kraju i izlaz iz pećine. On počinje na mestu kod "Lepe Vlajne" u "Areni". "Južni kanal" je siromašan nakitom ali postoji izvestan broj interesantnih oblika. Dugacak 107,7 m, a sa kratkim slepim kanalima 172 m. Na južni kanal se nastavljaju dva dugačka nešto uža istočna kanala. Na kraju prvog od ova dva kanala je i izlazni otvor iz pecine. 

Pećina Ravništarka

Pećina Ravništarka se nalazi u neposrednoj blizini pećine Ceremošnja, u ataru sela Ravnište. Za turističke posete je potpuno uređena 2007. godine. i iste godine je od strane Zavoda za zaštitu prirode Srbije proglašena za Spomenik prirode, odnosno zaštićeno prirodno dobro.
Spada u red velikih pećina Srbije. Glavni pećinski kanal je dugacak 501,5.metara, dok je ukupna dužina svih pećinskih kanala 589. metara. Dužina turističke staze kroz pećinu iznosi 560. metara. Kroz Ravništarku protice potok Ponorac, koji izvire 2. km. uzvodno u manjoj, Bisinoj pećini. 
Pećinski nakit Ravništarke je po lepoti ravan onom u Ceremošnji. Za razliku od Ceremošnje, koja je u suštini skup nekoliko velikih dvorana, Ravništarka ima samo jednu pećinsku dvoranu - "Crni Dvorac". Pečat Ravništarki daje njen glavni kanal, koji liči na gigantski tunel, bogato ukrašen najraznovrsnijim pećinskim nakitom. 
Od figura, posebno se izdvajaju "Šarac kraljevica Marka", "Glavonje" i "Lepa Ravništarka", koja je ujedno i amblem pećine. Ulaz u pećinu se nalazi na nadmorskoj visini od 406,6 m. Kao rečna pećina, Ravništarka je siromašna podnim nakitom, ali zato vrlo bogata tavaničnim i zidnim nakitom. U pećini je temperatura 8 stepeni. Čini je devet celina: Prva je - "Savin kanal" koji počinje od ulaza u pećinu i dugačak je 88 m i siromašan je pećinskim nakitom. Sledeći je - "Omladinski kanal" dugačak 72,5 m, a od pećinskog nakita posebno se izdvaja: "Rudonja" – masivna bigrena polulopta,

Rudonja - pećina Ravništarka

"Odžaklija" - prostran saliv koji liči na otvoreno ognjište u starim kućama.

"Odžaklija" - pećina Ravništarka

Treća celina - "Labudovo jezero" je dužine 126,5 m. Ova celina je dobila ime po malom jezeru i figuri na njemu, koja liči na labuda. Posebno lepa je kolona stubova, nazvana "Vile jezerkinje". Lepotom se izdvaja i "Harfa" – sklop draperija i stalagmita, koji podseća na ovaj instrument. Pažnju privlači i "Ðavo" – masivni stalagmit, rđaste boje s rogom na glavi. Ipak, posebno se izdvaja amblem pećine, "Lepa Ravništarka" – vanredno oblikovan sistem zidnih ukrasa od belog kristalnog kalcita. Četvrti kanal - "Beli dvorac", dugačak je 37 m, a sa sporednim kanalom 44 m. Dobio je  takav naziv jer neodoljivo podseća na građevine iz bajke. Snežnobela tavanica sa koje visi šuma masivnih stalaktita, od kojih mnogi prelaze dužinu od 6 m, ostavlja vrlo snažan utisak.

U ovom dvorcu kao da živi ukleti princ, koji očekuje lepu princezu, svog spasioca. Posebno je lep "Snežanin balkon" – snežnobela školjka koja počinje na visini od 3,5 m. U drugom delu "Belog dvorca" nalazi se "Šarac kraljevica Marka" - velika figura konja koji lebdi pod tavanicom.
"Šarac kraljevica Marka" - pećina Ravništarka

Ova figura podseća i na zmaja, koji kao da drži u zatoceništvu ukletog princa. Peti - "Leopardov kanal" je dugačak 16,5 m i nastavlja se na "Beli dvorac". Ime je dobio po čudnim šarama na tavanici i zidovima, koje liče na leopardovo krzno. Ovde se nalazi "Devičanski kladenac". U pitanju je izvor iz koga kroz uzanu pukotinu, pod pritiskom izbija voda vertikalno i šišti, rasprskavajući se o stenu iznad sebe. Izvor je, inače, aktivan samo u vlažnom periodu godine (do sredine proleća). "Crni dvorac" je šesti kanal, koji je dugačak 43 m, predstavlja klasičnu pećinsku dvoranu prosečne širine oko 20 m i visine 12 m. Dobio je ime po crnim stenama, koje su na pojedinim pravcima prošarane belim kalcitnim oblicima. Dvorana deluje tajanstveno. U "Crnom dvorcu" se nalazi jedna vrlo lepa kompozicija nazvana "Ikonostas", prava čipka u kamenu – snežnobeli nakit svih vrsta na crnoj podlozi. Ispred "Ikonostasa" nalazi se figura "Iguman", koja neodoljivo podseća na monaha koji drži propoved. "Izvorski kanal", sedmi po redu,. dugačak je 72 m. Pažnju privlači prirodni most na kome je obris neobične figure, koja je izgledom  negde između profila slona i miša. Zatim se nailazi na "Glavonje" - grupu stalagmita neobičnog oblika. Pretposlednji, osmi kanal - "Mali beli dvorac" je slepi kanal, dugačak 17 metara koji ima oblik manje dvorane. Posebna je lepa grupa stalagmita i stalaktita nazvana "Zbeg". Stižemo 0 do poslednje, devete celine Ravnistarke - "Dušanove galerije" koja je dobila ime po Dušanu Nedeljkoviću, čoveku zaslužnom za izgradnju puteva i druge infrastrukture, čime su pećine Ceremošnja i Ravništarka postale dostupne nama posetiocima. Predstavlja stariji, suvi pećinski sistem koji se dodiruje sa glavnim pećinskim kanalom. Prvih 15. matara predstavlja jedan kanal, koji se zatim razdvaja na dva kanala, od kojih se levim, dužim kanalom (40.metara) stiže do izlaza iz pećine. 

Ostali tekstovi sa planinarenja u Srbiji se mogu procitati klikom na linkove ispod:

13. јун 2015.

Biseri Srema: Zasavica, Galerija sa Spomen kućom Save Šumanovića, Carska palata Sirmijum, Gradina na Bosutu i Spomen obeležje Sremski front

Нема коментара
Biseri Srema: Zasavica, Galerija sa Spomen kućom Save Šumanovića, Carska palata Sirmijum, Gradina na Bosutu i Spomen obeležje Sremski front




Da se sa planinarskim društvima može osim odlaska u planinu i osvajanju vrhova obići još mnogo toga od prirodnih lepota i istorijskih znamenitosti, uveriću vas sada. O svemu tome sam već pisala ovde - Srbijom uzduž i popreko. Sada ću vam pokazati kako se može uživati i zdravo provesti vreme u opuštenim dužim pešačenjima i po ravnici a u sklopu akcija koje organizuju mnogobrojni planinarski klubovi. Na kraju krajeva, bitno je biti u prirodi i družiti se sa njom i u njoj što i jeste cilj ovakvih organizacija i saveza.

Akcija o kojoj ću sada pisati se odvijala u prelepoj sremskoj ravnici i obuhvatala je obilazak Spomen obeležja "Sremski front", Galeriju i spomen kuću našeg velikana, slavnog slikara Save Šumanovića u Šidu, u kojoj smo pored izložbe slika imali prilike da se upoznamo i sa arheološkom postavkom nalazista "Gradina na Bosutu", Specijalni rezervat prirode - bara "Zasavica" i Carsku palatu "Sirmijum u Sremskoj Mitrovici.

Naše prvo odredište i polazna tačka današnje akcije je Spomen obeležje "Sremski front", u koje smo iz Beograda otišli pravo i odatle se ka Beogradu vraćali obilazeći sve već navedeno.

Spomen obeležje "Sremski front"

Na samom ulazu u memorijalni kompleks nas je dočekao ljubazan vodič koji nas je u narednih 45 minuta detaljno upoznao sa ovim spomen obeležjem koje se nalazi uz levu obalu reke Bosut, pokraj sela Adaševci, na 106.km autoputa od Beograda ka Zagrebu, a na tri kilometra od graničnog prelaza sa Hrvatskom (Batrovci).

Memorijalni kompleks se sastoji iz tri celine – (Sabiralište, Aleja časti i Muzej), te tako čuva od zaborava sećanje na jednu od najtežih, najvećih i odlučujućih bitaka u II svetskom ratu, u kojoj je život izgubilo 130 000 boraca, boreći se u ovoj sremskoj ravnici. Bitka se odigrala odmah nakon oslobođenja Beograda 21.oktobra 1944.god. kada su jedinice Narodnooslobodilačke vojske i Crvene armije prešle preko Save i otpočele veoma teške visemesečne borbe oslobađanja ovih prostora. Imena poginulih boraca su uklesana u Spomen obeležju u Aleji časti. Sam kompleks je vrlo lepo uređen i sve je kao "pod konac", očišćeno i sređeno.
Što se tiče same turističke ponude u ovom kompleksu, postoji suvenirnica u kojoj se mogu naći prospekti sa diskovima na srpskom i ruskom jeziku, sa podacima o proboju fronta, knjige sa podacima iz NOB-a, zatim suveniri – partizanske figurice, privesci za ključeve, značke…i otvorena je svakodnevno od 7-19 h.

Pod utiskom ovog grandioznog  kompleksa uputili smo se ka Šidu. Prolazeći kroz selo Adaševci, tek letimično sam iz autobusa uspela da bacim pogled na spomenik, na kom je pored mnogih imena bilo uklesano i ime mog deke koji je u ovom selu davne 1943.god. ubijen hicima iz mitraljeza sa crkvenog tornja…Nije bilo ni vremena a ni prilike da makar cvet kraj spomenika stavim…

Kako smo ušli u centar Šida počele su da se nizu slike i uspomene na detinjstvo. Pošto je moj tata rođeni Šiđanin, svaki raspust, naročito onaj letnji, provodila sam ovde. Igrala se u crkvenoj porti, ulazila skoro nesmetano u galeriju slika, odlazila u nekadašnji hotel "Istra", koji se nalazio na samoj raskrsnici u strogom centru, odmah preko puta crkve, na sastanke udruženja filatelista i sa njima razmenjivala markice…sa sestrom kradom odlazila na obližnje obronke Fruške gore i u dečjim nestašlucima zavlačila se u lisičje jame ni ne sluteći na moguće opasnosti dok su nas roditelji zabrinuto tražili, a nakon toga skoro "padali u nesvest" dok smo im pričali istinite a i dečjom maštom izmišljene priče o susretu sa lisicama "oči u oči" :). Neizostavni su bili i vikend izleti do obližnjeg izletišta u šumi zvanoj "Lipovača" sa uređenim trim stazama i jezerom u blizini…Odjednom, celo detinjstvo mi je bilo pred očima i sve je bilo vrlo dobro poznato, sve na svom mestu kao i nekada uz još nekoliko novoizgradjenih objekata. U samom centru crkva Sv.Nikole, do nje zgrada osnovne škole i Galerija našeg slavnog slikara Save Šumanovića, na dvadesetak metara od nje pijaca, a odmah preko puta pijace kuća moje pokojne majke. U Sremu se za baku kaže "majka", sa posebnim dugačkim naglaskom na prvo "a", pa bi se izgovaralo ovako - "maaajka", dok je mama i dalje mama. Dok smo čekali da nas kustos uvede u Galeriju, iskoristih priliku da preko ulazne kapije bacim pogled na dvorište i kuću u kojoj se trnutno nalaze neka nova lica i otrčah do komšinice da je pozdravim na kratko. Za divno čudo odmah me je pepoznala iako me vecć skoro punih deset godina nije videla…

Galerija slika Save Šumanovića - Šid

U galeriju uđoh među poslednjima. Za neupućene, galerija se nalazi u glavnoj ulici, nepsredno do ulaza u crkvenu portu, a pošto je Šid mala varošica, vrlo ju je lako pronaći. Na kući u kojoj se galerija nalazi, postavljena je tabla a do nje i broj. Kuća je prizemna, tipična sremska i ni u čemu se ne razlikuje od ostalih varoških kuća, sa velikom je kapijom i kolskim prolazom, izgrađena u drugoj polovini XIX veka. Sve Savine slike, kao i kuću u kojoj je osnovana galerija, je majka Persida zaveštala gradu Šidu 1952.god. i tako nam svima ostavila ovo neprocenjivo blago. Sva njegova dela koja su se nalazila u Šidu je uspela nakon rata da sačuva, pa se tako u galeriji nalazi 417 Savinih dela, 356 ulja na platnu i 61 skica izvedene u različitim tehnikama kao pripreme za ulja.

Unutrašnjost, iako sam je nekada dobro poznavala, osim slika na zidovima u mnogo čemu je izmenila svoj izgled. Renovirana je, dograđena, proširena, prostrana, lepo osvetljena, sa novim i glatkim podovima koji su zamenili nekadašnji stari parket. U prvoj prostoriji, odnosno holu kuće, nalazi se prodavnica u kojoj se mogu kupiti razglednice, reprodukcije Savinih slika, publikacije i table sa informacijama. Ostale prostorije se nadovezuju jedna na drugu i ceo prostor, stari i novi u kom su slike izložene zahvata 600 mkv. Većina slika je iz tzv "Šidskog perioda", odnosno dela koja su nastala u Šidu u poslednjih deset godina njegovog života, prikazuju ciklus šidskih pejsaza, "Beračice", "Šiđanke", dečije portrete, dok je manji broj slika doneo iz Pariza i one čine posebnu zbirku pa se u njoj mogu videti dela "Most na Seni", "Par na klupi", skica za "Pijanu lađu", "Luksemburški park". U veliku salu, u kojoj su celom duzžnom poređana u nizu ogromna platna "Kupačica" se ulazi kraj impresivnog stuba oslikanog sa sve četiri strane. Niz se nastavlja platnima već pomenutih "Beračica" – triptih koji prikazuje njive zrelog žita, čokote vinove loze i dvanaest snažnih žena koje u korpama nose crno grožđe.
U kući do galerije se nalazi zbirka slikara naivaca, najvise radovi Ilije Bačićevića-Bosilja i pripadnika škole naivnog slikarstva "Ilijanum".

Zbirka predmeta arheološkog lokaliteta "Gradina na Bosutu"

U jednom od izložbenih prostorija u sklopu Galerije smeštena je i arheološka postavka sa predmetima pronađenim na lokalitetu Gradina na Bosutu u blizini Šida. Ovaj deo prostora zauzima preko 5000 arheoloških predmeta iz vremena neolita. Gradina je višeslojni praistorijski arheološki lokalitet koji se nalazi na levoj obali Bosuta, u ataru sela Vašice kod Šida. Nalazište je otkriveno 1880.god. a prva arheološka iskopavanja vršena su 1964.i 1965.god. a zatim nastavlena od 1975.-1978.god. Na ovom lokalitetu su otkriveni ostaci ognjišta i srednjevekovnih nekropola, ostaci nadzemnih kuća sa podovima od glačane gline.

Napuštajući Galeriju, bacih pogled na suprotnu stranu ulice u kojoj se nekada davno nalazila pekara u koju sam redovno, svakog jutra odlazila po svež "fruštuk" (doručak) ali nje više tamo nije bilo…

Spustili smo se do raskrsnice a zatim ušli u susedni "šor",  ulicu levo, u kojoj se na desnoj strani nalazi i Savina spomen kuća koja je sastavni deo Galerije, stim šje na drugoj lokaciji.  

Spomen kuća Save Šumanovića - Šid

Ni u ovoj kući nije više kao što je nekad bilo. Sve je uređeno pod konac, opremljeno za turističke posete i u svrhu turizma. U kući se nalazi autentičan nameštaj i predmeti porodice Šumanović koje su opštinske vlasti otkupile nakon smrti Perside Šumanović. U kući se nalazi Savin atelje u kojem je poslednjih dvanaest godina svog života stvarao. U njemu su nastala neka od najznačajnijih njegovih dela u kojem se i danas nalaze njegove boje, štafelaji, torba za boje i okačen kišobran na način kako ga je nekada i on sam ovde ostavio.

Obilazak u pratnji kustosa se zavrsio i Šid sam napustila sa setom koja me je pratila sve do našeg sledećeg mesta predviđenog za obilazak. Vraćajući se natrag ka Beogradu, stižemo u Specijalni rezervat prirode "Zasavica"

Specijalni rezervat prirode - bara "Zasavica"

Na ovom mestu počinje ono naše pešačenje u prirodi o kom sam pisala na samom početku, ali sada ću malo nešto napisati o samom rezervatu, a zatim i o samom pešačenju.
"Zasavica" je od Sremske Mitrovice udaljena 15.km. i jedinstven je prirodni fenomen. Zauzima površinu 1825 ha a od kojih je 675 ha u prvoj kategoriji zaštite. Područje je močvarno sa poplavnim livadama i šumama. Prostire se 33 km uz reku Zasavicu. Stanište je više stotina ptica, životinja i riba. Prirodne retkosti koje se ovde mogu videti su riba mrguda, eja močvarica, vivak, vodomar, mešinka, može se videti vidra, evropski dabar, poludivlja svinja mangulica, podolsko goveče. U rezervat su uspešno naseljene četiri porodice evropskog dabra koji se proširio Savom sve do staništa u Republici Srpskoj, a u Zasavici napravio branu i jezero dužine 200 m od potočića, pritoka Zasavice. Ove vrste dabrova su pre stotinak godina bile uništene u celoj državi. Kasnije je Prirodnjački muzej iz Minhena darovao 16 porodica dabrova koji su se dobro prilagodili u novoj sredini i već dobili prinove. Samo ovde i nigde više u svetu, se nalazi riba UMBRA u narodu poznata kao "Mrguda". Pored većeg broja retkih insekata, retkost čini i prisustvo biljnih vrsta belog i žutog lokvanja, testerice, močvarne koprive.
Na samom ulazu u ograđeni deo rezervata se nalazi kafana "Bircuz kod dabra"Centar za posetioce dominira livadom i nalazi se u neposrednoj blizini vode. Ovde nas je dočekao rendžer, nas vodič kroz ovo močvarno područje. To je drvena građevina sa tornjem visine 18 m, sa kog se pruža divan pogled na okolinu. Neizostavno je bilo popeti se na toranj i fotografisati.

Na pešačku turu smo krenuli po lepom sunčanom vremenu, po stazi pod nazivom "Staza zdravlja". Šetnja je bila lagana, uz povremeno zastajkivanje kako bi nam rendžer pokazao određene retke i zaštićene biljke i insekte. U jednom trenutku su se nad nama nagomilali oblaci i počela je da pada jaka prolećna kiša. Sreća da smo već navikli na sličnim akcijama na ovakve promene vremena pa smo iz rančeva izvukli kabanice, navukli na noge kamašne i nastavili dalje. Nakon nekoliko kilometara već močvarno područje se još više natopilo vodom, pa je hodanje bilo usporeno i otežano zbog klizavog terena. Pešačenje od 8 km po ravnici je trebala biti lagana šetnja u trajanju od oko tri sata umerenog hoda ali se vremenski odužila čitavih sat vremena duže. Bara je bilo na sve strane, sreća da je bilo polomljenih stabala pa smo od njih pravili mostiće kako ne bismo gacali do kolena po blatu.
Samim tim i ovih osam kilometara je izgledalo kao bar da ih je deset. Kružeći oko močvare u povratku, kiša je isto tako odjednom prestala da pada ali teren je ostao klizav i blatnjav. Blato se lepilo za cipele i noge su nam bile teške. Tako se i ova lagana šetnja pretvorila u ozbiljnu i zahtevnu. U toku pešačenja videli smo magarce i mangulice kako pasu po rezervatu ne sklanjajući se od kiše, mada i nisu imali gde. Ravnica je ravnica, a ni jednog objekta u blizini. Laganim hodom stižemo do farme u kojoj su smeštene svinje mangulice i podolsko goveče koje podseća na kravu sa izuzetno dugačkim rogovima. Stigli smo i do najveće farme magaraca u ovom delu Evrope. 


Dok se pripremao paprikaš od mangulice u "Bircuzu kod dabra", uživali smo u foto safariju dok smo bešumno klizili ovim zelenim rajem i plitkom stajaćom vodom, vozeci se na panoramskom brodiću Umbra. Uživali smo u vodenim prostranstvima Zasavice, u netaknutoj prirodi i posmatrali ptice. I danas smo se mogli uveriti da nas priroda nikada ne ostavlja ravnodušnima.
U vreme rucka, koji je bio prava poslastica za gurmane, dobro obučeni vodič nas je upoznao sa činjenicom da se suhomesnati proizvodi od mangulice, magareći sir i kozmetika od mleka magarice proizvode samo u Srbiji. Proizvodi su ukusni i lekoviti ali imaju i svoju cenu, a ona je poprilicno visoka. Saznali smo da mleko magarice leči plućne bolesti, astmu i bronhitis pa onaj kome je potrebno, za 21 dan korišćenja oseti poboljšanje. Jedan gram sira od magarice košta jedan evro, pa ga iz tog razloga pakuju u mala pakovanja od 50 grama, za jedan kilogram potrebno je 1000 evra...Kako kaže, pakovanje od 50 grama je dovoljno za društvo od 50-ak ljudi jer je sir dosta jakog ukusa i vrlo slan. Za 1 kg je potrebno 25 l mleka a jedna litra mleka se ovde prodaje za 40 evra. Zbog čega je sve to toliko skupo, pitali smo, a odgovor je bio da magarica za dve godine da mleka onoliko koliko krava za jedan dan. Formulu za pravljenje sira zna samo njihov tehnolog i niko više. 
U Zasavici i "od babe mogu da naprave devojku" :-), jer pored sira i mleka prave i domaće veoma kvalitetne kozmeticke kreme za podmlađivanje od mleka magarice, a većini žena je već poznato da je Kleopatra svoju lepotu čuvala kupajući se u magarećem mleku....

Vreme za duže zadrzavanje u Zasavici lagano ističe, pa krećemo put Sremske Mitrovice, kroz koju smo vrlo kratko prošetali u prolazu do Carske palate "Sirmijum".

Carska palata "Sirmijum"

Sremskla Mitrovica odnosno Sirmijum bio je jedna od četiri prestonice Rimskog carstva. Pretpostavlja se da su ga osnovali Iliri sredinom 3.veka pre naše ere.. Sedam vladara Rimskog carstva je rođeno ovde u Sirmijumu i okolini: Trajan Decije, Aurelijan, Prob, Maksimilijan, Hostilijan, Konstancije II i Gracijan. Prestonica Rimskog carstva je postao 1.marta 293.god. za vreme vladavine Galerija. U 4.veku se pominje kao najbogatiji i najlepši grad Ilirika, dok je 505.god. posle napada Avara grad zapaljen. Grad je bio sedište provincije Donja Panonia, povremena carska rezidencija, episkopski centar i moćan logor legionara. Obnovljen je u srednjem veku i tada bio poznat kao grad Sv.Dimitrija.
Ispod Sremske Mitrovice se nalazi i jedini neiskopan hipodrom u svetu, sagrađen početkom 4.veka. Ogromna građevina dužine 450-500m i širine 150 m se nalazi u ostacima oko 4 m ispod Mitrovice i smatra se najvećom građevinom rimske antičke arhitekture van Italije. Istraživanja su započeta 1957.god. i nalazi su pokazali da je reč o ostacima nekada velelepne Carske palate (Palatium imperiale) u kojoj su se rađali, boravili, krunisali i venčavali rimski carevi. Sirmijum je i jedno od odredišta na ruti "Put kulture rimskih imperatora", koja obuhvata i Požarevac, Veliko Gradište, Golubac, Majdanpek, Kladovo, Negotin, Zaječar, Knjaževac, Svrljig i Niš.

Vizitorski centar Carske palate "Sirmijum" je od velike važnosti jer su njegovom izgradnjom zaštićeni ostaci Carske palate iz 3. i 4. veka kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Ceo objekat je natkriven a u unutrašnjosti su projektovana dva nivoa međusobno povezana stazama kojima smo se mi posetioci kretali tokom obilaska. Šetajući stazama u donjem nivou mogli smo videti ostatke lokaliteta, divne mozaike kao i drugi material koji je služio za prezentovanje palate, poput videobima, maketa, U gornjem nivou se nalazi galerija, garderoba, prodavnica suvenira i kafe restoran u kom smo uz osvežavajuće napitke i finu muziku imali prilike da svo vreme posmatramo donji nivo ovog arheološkog lokaliteta. Ovaj Vizitorski centar Carske palate "Sirmijum" je svečano za posete otveren 14.decembra 2009.god. i svojim monumantalnim izgledom privlači poglede Mitrovčana i ostalih koji ovuda prolaze.

Današnja akcija se sa posetom Carske palate "Sirmijum" uspešno privela kraju na očigledno zadovoljstvo svih učesnika…
Do narednih akcija i novh priča, uživajte u foto-galerijama svih lokaliteta koje smo danas obišli:


Pročitajte ostale tekstove iz Srbije:

10. јун 2015.

Planina Malinik - Lazarev kanjon - Lazareva pećina - biseri Istočne Srbije

3 коментара
Planina Malinik - Lazarev kanjon - Lazareva pećina - biseri Istočne Srbije



Južni Kučaj je predeo u Istočnoj Srbiji koji se ističe prelepom florom i bogatom faunom. Pored većeg broja planina i planinskih vrhova, kanjona i klisura, pećina i smaragdno zelenih reka, posebno se ističe planina Malinik koja je sinteza svega ovog što Južni Kučaj ima.

Udaljenost Malinika od Beograda je 220 km. Najviši vrh je Veliki Malinik na 1158  mnv i do njega smo došli iz sela Zlot, prolazeći u početku kraj višestoletnog hrasta, dok nas je opijao miris svežeg sremuša koji je rastao svuda unaokolo. Do samog vrha put nas je vodio šumskim stazama koje su nas štitile od već upeklog sunca, pored potoka i izvora pa preko divnih cvetnih livada, do grebena koji obogaćuje zaista nestvarnim prizorima sa nekoliko prelepih vidikovaca. Svaki od njih je nešto posebno i priča je sama za sebe. 
Sam greben Malinika pruža ono najlepše što on sam i ima, a to je očaravajući pogled pun uživanja u čarima Istočne Srbije koja je najživopisniji spomenik prirode naše divne zemlje.

Dok se sa nekih od vidikovaca pružaju prelepi prizori ka Boru, Borskom Stolu, Velikom i Malom Kršu, Deli Jovanu, Gavranu i Borskom Crnom vrhu, sa drugih se može uživati u nestvarnom pogledu na Lazarev kanjon koji je usečen podno Malinika u dužini od 9 km. 

Lazarev kanjon 

Lazarev kanjon

Mene lično, ovaj vidikovac sa grebena planine je najviše očarao. Posmatrajući dolinu Lazareve reke i njene tri pritoke-Demižlok, Mikulj i Vej, koje su same izdubile kanjonska korita i proticale između planinskih obronaka oduzimao mi je dah. Pogled na sva četiri kraka Lazarevog kanjona me je toliko začarao, da će mi ovaj prizor još dosta dugo titrati pred očima. Nemoguće je opisati, fotografija ovo ne može dočarati, potrebno je doživeti. No, ipak pokušaću da opišem. 
Na slici, krak koji je najbliži nama je kanjon reke Vej, njemu suprotan je kanjon Mikuljske reke, levo se nalazi kanjon reke Demižlok i sva ova tri kraka su ulazna, dok je desni krak – Lazarev, izlazni. Nastavlja se u kanjon reke Demižlok i počinje baš na mestu gde rečica Demižlok ponire u stenama i njihovim useklinama obloženim mahovinom. Od ove tri pritoke, dve su ponornice, prva je kao što već napisah rečica Demižlok a druga je Mikulj.

Za sam vrh  Veliki Malinik (1158 mnv), moram reći da i nije baš nešto posebno interesantan i impresivan, ali doći na planinu Malinik u ulozi planinara, još ako je taj dolazak u sklopu planinarske akcije sa iskusnim vodičima, a ne dospeti do njega je veliki propust i dok sam izlazak na vrh ne ovekovečiti bar jednom fotografijom, dođe kao nepopunjiva praznina u albumu.
Sam uspon nije mnogo ni naporan a ni zahtevan. Oni koji su u dobroj fizičkoj kondiciji do njega stižu za nekih 3.5 sata, dok osobe koje su sporije i manje kondiciono spremne svakako do njega mogu stići za 4 do 4.5 sata.
Zelene livade Malinika

Čekajući da se svi okupimo, pauzu za osveženje i okrepljenje smo napravili na livadi oivičenoj gustim drvećem, a zatim kroz žbunje, trnje i paprat spustili smo se do Malog Malinika na 1019 mnv. Ponovo je usledila kraća pauza i fotografisanje pa spuštanje jednom od markiranih staza ka (šta mislite čemu ?), pa, ka još jednom divnom vidikovcu i pogledu na fascinantan Lazarev kanjon koji je i najduži kanjon Istočne Srbije, čija dubina na pojedinim mestima doseže i 500 m. Laganim hodom, prvo kroz šumu a zatim stazom sa čije se desne strane pri spustu svo vreme krećemo paralelno sa kanjonom dolazimo do Lazareve pećine i planinarskog doma.

Lazarev kanjon

Da Malinik, Lazarev kanjon i Lazareva pećina čine jedinstvenu i neodvojivu celinu, dokazuje upravo to da je priroda stvorila svoj podzemni svet u pećini koja je na samom završetku Lazarevog kanjona u koju se ulazi sa nadmorske visine od 291 m, odnosno sa 6.21 m od korita Lazareve reke koja i danas protiče nekim delovima pećine i krškog vrela ispred njenog ulaza. 

Lazareva pećina

Pećina se nalazi na istočnom obodu Južnog Kučaja. Od Bora je udaljena 21 km, od Brestovačke banje 14 a od sela Zlot, koje je bilo naša polazna tačka ovog sunčanog dana na uspon, 3 km. Ubraja se u najstarija i najznačajnija arheološka nalazišta u Srbiji, zaštićena kao spomenik prirode prve kategorije. Ukrašena je pećinskim nakitom po kom je poznata u celom svetu. Bogat pećinski nakit čine stalaktiti, stalagmiti i pećinski stubovi sa više dvorana. Sastavljena je od dva kanala, jednog koji je stariji i suv i drugim koji je mlađi i rečni. Dužina istraženih kanala je preko 8 km od kojih je za posete uređeno 1592 m. 
Prva ulazna dvorana je ukrašena tzv. pećinskim svećama od snežnobelog kristalizovanog kalcita. U jednoj od pećinskih prostorija se dolazi do fontane u koju se može baciti novčić i prema verovanju ako ste prethodno zamislili želju, ona će se vrlo brzo i ostvariti. "Koncertna dvorana" i "Dvorana slepih miševa" ostavljaju bez daha. U "Koncertnoj dvorani" se nalaze neobično raspoređeni stalagmiti i stalaktiti koji ostavljaju utisak formirane filharmonije ispred koje stoji dirigent, a odakle je po predanju i sam knez Lazar slušao muziku. 

Glava bizona - Lazareva pećina

Na samo nekoliko metara od nje se nalazi dvorana nezaobilaznih stanovnika mraka, "Dvorana slepih miševa" u kojoj je od registrovanih 27 vrsta na Balkanu, svoj dom našlo čak 24 vrste. Čuvar ulaza u ovu dvoranu je ogromna stena oblika glave bizona. 
Do "Devojačke sobe" vodi niz slapova u vidu stepenica ka vrhu u kojoj su po predanju mestani krili devojke od Turaka.

Slapovi u vidu stepenica - Lazareva pećina

U narodu se prepricava više legendi koje se prenose sa kolena na koleno, a jedna od njih govori da je svoj naziv dobila po knezu Lazaru kada su se ostaci vojske posle Kosovskog boja, bežecći od Turaka u njoj skrivali i hranili. Dokaze za to opravdavaju kosti domaćih životinja koje se i danas mogu pronaći u pećini. Druga legenda kaže da se negde duboko u njenoj unutrašnjosti nalazi neprocenjivo bogatstvo hajduka Lazara koje je on, bežeći od Turaka u njoj zakopao.

Planinarski dom

Nasuprot pećine se nalazi planinarski dom, ispred kog smo se okrepili i povratili izgubljene kalorije, dobrim, gustim i vrlo ukusnim pasuljem iz nažih vojničkih manjerki koje smo ne razmišljajući pre polaska na pešačenje sve vreme vukli sa sobom u rančevima, a mogle su ostati u autobusu i smanjiti težinu ranca. Salata od slatkog kupusa je posebno prijala a osveženje smo našli u hladnom i pitkom "Jelenu Kapitalcu".

Planinarima je suvišno reći da je akcija izvedena u sklopu tradicionalnog prolećnog dana planinara koja se svake godine održava u junu mesecu, a za neupućene nije na odmet da znaju ili sada saznaju da i oni mogu uživati u prelepom Maliniku ako nam se već naredne godine pridruže, jer je nesumnjivo da je ova planina jedna od naših najlepših. 
Za one koji nisu spremni za ovakvu vrstu boravka u prirodi, uvek se pruža mogućnost da ostanu u podnožju planine, prošetaju do obližnjeg prelepog vidikovca i uživaju u podzemnom svetu jedne od najlepših pećina na našim prostorima.... 

5. јун 2015.

Srbijom uzduž i popreko

Нема коментара
Srbijom uzduž i popreko



O lepoti i bogatstvu Srbije mnogo toga je izrečeno, dosta TV emisija snimljeno i prikazano, nebrojeno puta pisano, dok je sa druge strane opet ostalo mnogo toga nedorečenog i neistraženog. Divili su joj se mnogi narodi odvajkada, zbog nje ratovali, osvajali je i porobljavali. Putopisci o njoj pisali i ostavljali nam u svojim delima mnogobrojna svedočanstva o bogatstvu prirode. Jedni od mnogih stranaca poput turskog putopisca Evlije Čelebije i austrougarskog Feliksa Kanica su svoju ljubav prema Srbiji pretočili u dela iuveli nas u svet lepota Srbije sačuvane iz minulih vekova pišuci o njoj gotovo bajkovite priče.

Srbija je čarobna. Lepa. U nekim delovima i nestvarno lepa. Lepša od mnogih fotografija koje pokušavaju da dočaraju njena zlatna polja, zelenilo livada, smaragdne reke, plavetnilo neba...

Dunav - Đerdapska klisura

Te, tako, na lepotu svoje zemlje ne ostadoh ravnodušna ni ja, pa svojim perom i aparatom pribeležih tek deo svog tog bogatstva koje obiđoh što slučajno, što namerno. Sve to kao ideja da svoje utiske i fotografije prvenstveno ne zaboravim ja, a zatim se javila želja da sve to sada podelim i sa vama.

Dunav - Đerdapska klisura

Ljubitelj sam prirode i lepotu naše zemlje upoznavala sam na, za mene, jedan nov i jedinstven način. Zahvaljujući rekreativnom planinarenju, prokrstarila sam Srbijom uzduž i popreko, pešačila divnim planinskim stazama, boravila u najlepšoj prirodi i udisala čist vazduh punim plućima. Uz sve to, zavirila u mnogobrojne pećine, obišla dosta arheoloških lokaliteta, etno i eko centara, kuća i farmi. Divila se mnogobrojnim srednjevekovnim manastirima i utvređenjima. Slušala šum vodopada i reka…i družila se sa divnim i vedrim ljudima.

Krupajsko vrelo

Nakon završene skoro svake planinarske akcije, u povratku, pružila mi se mogućnost da upoznam mnogobrojne pećine koje skrivaju predivne oblike a koje je vekovima priroda vajala, videla sam i dosta arheoloških lokaliteta – svedočanstva o životu i načinu rada na našim prostorima. Divila se čudima prirode oko kojih su nastale mnogobrojne legende, šetala prirodnim i specijalnim rezervatima za zaštitu ugroženih životinjskih vrsta. Neću izostaviti da spomenem, da sam se od umora okrepila u divnim etno restoranima, kućama, farmama i salašima koji su mi dali uvid u izgled nekadašnjih domaćinstava i načinu na koji se hrana pripremala. Isto tako mi se pružila prilika da se upoznam sa rodnim kućama naših velikana-spomenicima kulture pretvorenim sada u muzejske postavke. Divila se zidinama srednjevekovnih odbrambenih utvđenja, videla najlepše srpske dvorce i manastire izgrađene u najskrivenijim prirodnim ambijentima.

Đavolja varoš

Sve to i mnooogo više na svom tlu čuva jedna zemlja na brdovitom Balkanu, moja Srbija. A kako je možemo najbolje upoznati, zaključite sami iz ovog teksta. Potrebna je samo dobra volja, malo slobodnog vremena i ono najbitnije-udobna obuća, za ostalo će se pobrinuti mnogobrojna planinarska društva i klubovi kojih ima u skoro svakom gradu.

Zbog čega volim rekreativno planinarenje?

Recimo, ovako, u isto vreme to je za mene jedinstven i originalan vid rekreacije. Pošto je u prirodi, zadovoljstvo je veće. Pruža mi i putovanje i otkrivanje novih predela, način za druženje i sticanje novih poznanstava. Na kraju, skoro svaka planinarska akcija je obogaćena i drugim sadržajima, prolazak kroz kanjone, klisure, odlazak u etno i eko restorane i farme...i već sve navedeno na samom početku teksta.
I svakako, u momentima kada se ne osećam kondiciono ili zdravstveno spremnom za osvajanje vrhova, ne odustajem od boravka u prirodi i druženja sa njom, već se opredelim za varijantu sa ovim propratnim sadržajem.
Uz sve to, pružila mi se mogućnost da upoznam prirodne lepote ne samo naše Srbije, već i zemalja u okruženju i šire.
Dovoljno je dobrih razloga da nam se pridružite i upoznate Srbiju da bi je više voleli. Iznenadićete se lepotom prizora i zaželećete da je otkrivate što više i što češće....

Trajanova tabla - Dunav - Đerdapska klisura

3. јун 2015.

Cipelice Skitalice u portalu Živeti sa prirodom - fotografije Srbije

2 коментара
Cipelice Skitalice u portalu Živeti sa prirodom - fotografije Srbije



Cipelice Skitalice vole da pišu, isto tako i da fotografišu. Na prirodne lepote zemlje nam Srbije ne ostadoh ravnodušna, te aparatom pribeležih mnogo divnih predela. 
Tako se pre par dana, početkom ovog meseca, na portalu Živeti sa prirodom, među deset fotografija prirode Srbije, našlo i mojih pet. Fotografije su odabrane sa Instagram profila @cipelice_skitalice https://instagram.com/cipelice_skitalice i predstavljene u rubrici Galerija.
Portal Živeti Sa Prirodom je namenjen ljubiteljima prirode i zdravog načina življenja. Sa sadržajem portala se možete upoznati na ovom linku http://zivetisaprirodom.info/, dok se svih 10 fotografija prirode Srbije mogu videti ovde:.Galerija fotografija prirode Srbije
Svojih pet objavljenih fotografija predstaviću vam sada i kratko ih opisati:

Prve tri fotografije su snimljene na potezu kanjona reke Trešnjice i Gvozdačkih stena, a prilikom posete ovoj kraškoj planini u Zapadnoj Srbiji koja pripada kompleksu Valjevskih planina, nazvanoj po selu Gvozdac koje je smešteno na pola puta od Bajine Bašte prema Ljuboviji. Najviši vrh je Svilena stena (1231 m).

Bila je to šetnja po izuzetno lepom i atraktivnom terenu Gvozdačkih stena sa prolaskom kanjona reke Trešnjice. Uspon na greben Gvozdačkih stena nije bio mnogo zahtevan, ipak zahteva kondiciju za pešačenje od oko 22 km, sa ukupnim usponom od 700 metara i spustom od oko 1400 m. koji nas je nagradio divnim vrhovima i vidikovcima kao što su: 
Crvena stena, 1195 m, Svilena stena, 1231 m, Sokolina, 1225 m, Kurtinjaca, 1212 m...

Nakon završetka pešacenja po Gvozdačkim stenama spustili smo se u selo Gvozdac, prošli kroz zaselak Trutinaci i nastavili spuštanje u kanjone Trebuće i Trešnjice, u kojima smo pored prirodnih i ambijentalnih lepota videli i orlove, odnosno beloglave supove. 

Kanjon Trešnjice je nesumnjivo jedan od naših nalepših kanjona i zašticen je kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, ne samo zbog lepote ambijenta, već i radi očuvanja populacije beloglavih supova, kao prirodne retkosti. Očuvano je još svega 17 parova i jedino još uz kanjon Trešnjice, nastanjuju i kanjon Uvca. O kanjonu će biti više napisano u jednom od narednih postova. 

Četvrta fotografija je snimljena u zaštićenom prirodnom rezervatu Krčedinska ada, biseru prirode ušuškanom posred Dunava, samo nekoliko kilometara nizvodno od Beške u skoro netaknutoj šumi krčedinsko-petrovaradinskog rita, iz kojeg, tek s vremena na vreme, izleti poneka čaplja, roda, kormoran... 

Po silasku sa skele, kako smo zakoračili na ostrvce, ugledali smo tablu na kojoj je ogromnim slovima ispisana poruka „Krčedinska ada-poslednja oaza mira“. Na nekoliko koraka od nje, po blatu se valjaju crne čupave svinje mangulice. Nedaleko od njih pasu magarci, šetaju konji i krave, kokoške nesmetano kljucaju travu, uz njih neke čudne, rogate životinjke, za koje tek kasnije saznadosmo da su podolska govečad...(više o Krčedinskoj adi u narednim postovima…)

Peta fotografija prikazuje Lazarev kanjon i snimljena je sa grebena planine Malinik koja se nalazi u istočnoj Srbiji, od Beograda udaljena 220 km. Najviši vrh je Veliki Malinik 1158 mnv i do njega sam došla iz sela Zlot. Nesumnjivo je da je planina Malinik jedna od naših najlepših planina a sa njenog grebena se može videti i ono najlepše što greben može da ponudi. Pored većeg broja predivnih vidikovaca, jedan od njih je baš ovaj koji me je najviše i očarao. 

Sjajan prizor na sva četiri kraka Lazarevog kanjona koji je usečen ispod Malinika u dužini od 9 km. Krak, najbliži nama je kanjon reke Vej, njemu suprotan je kanjon Mikuljske reke. U desni krak Lazevog kanjona se ulazi i nastavlja se u levi krak koji je kanjon reke Demižlok. Ovaj kanjon-Lazarev, je najduži u istočnoj Srbiji, na pojedinim mestima i do 500 metara doseže njegova dubina…
Svake godine se održava tradicionalna planinarska akcija, a ove godine se 06.juna održava “10. Prolećni susret planinara-Malinik” pa se i sami možete uveriti u prirodne lepote Južnog Kučaja.

******************************
06.06.2015.su se u istom portalu u galeriji "Deset fotografija prirode Srbije" opet našle i moje dve. Celu galeriju sa portala Živeti sa prirodom možete videti na ovom linku Fotografije prirode Srbije vol.3 a ja ću vam i sada predstaviti ove dve prelepe fotkice:

Selo Ravnište u srcu Homolja

Ova fotografija je nastala prilikom planinarskog uspona na najviši vrh Homolja - Štubej 940 mnv prolazeći pokraj divnih vidikovaca i stena, te se zadržali u selu Ravnište koje se nalazi u neposrednoj blizini pećine Ravništarka i uživali diveći se nestvarnoj lepoti prizora koji se ukazao ispred nas.

Klisura Sklop

Penjući se na jedan od vrhova Homolja - Vrata koji se nalazi na 815 mnv pauzu smo napravili u divnom ambijentu klisure Sklop koja se nalazi u selu Vitovnica, u neposrednoj blizini istoimenog manastira. Iz nje se pojavljuje reka Vitovnica. Sa južne strane se prostire planina "Urlaja", dok je na severnoj strani planina "Faca". 

Mesto za vašu reklamu. Ukoliko ste zainteresovani kontaktirajte me na sd.sladjana@gmail.com
Što slučajno, što namerno, uglavnom ničim izazvano, malo putujem, malo pišem, malo i fotografišem. Da iz sećanja ne izbrišem, dođoh na ideju da na blogu ponešto i zapišem :) [Slađana Marić] (https://lh5.googleusercontent.com/-uPBpldK3rCU/AAAAAAAAAAI/AAAAAAAAAAA/OTp4WBJB4_g/s96-c/photo.jpg)