Kraljica Dunava - Budimpešta

Tweet

Budimpešta, kraljica Dunava, mami nas lepotom i elegancijom. Svojim raskošnim sjajem smestila se na obalama “Lepog plavog Dunava,” koji svojim tokom krivuda gradom ponosno se šepureći sa svojih devet predivnih mostova, Jedina je reka na svetu koja protiče kroz deset zemalja i četiri prestonice a Budimpešta je na tom toku jedna od najlepših, nama najbliža i najpristupačnija za putovanje.

Grad širokih i veličanstvenih bulevara, monumentalnih građevina, raskošne arhitekture, uskih poprečnih i kaldrmisanih uličica i mnogobrojnih termi.

Živi na reci punoj brodova i uz reku brojnim kafićima, restoranima i noćnim klubovima svakodnevno privlači i mami mnogobrojne turiste iz celog sveta. Sa leve strane Budim, sa desne Pešta čine predivnu celinu, grad Budimpeštu, lepu i rado posećenu u svako doba godine.

Nakon što smo se smestili i vrlo kratko odmorili u hotelu koji je bio na Peštanskoj strani, nestrpljivo smo se uputili u obilazak. Budimpeštu smo počeli da upoznajemo iz ulice Vaci koja je poput beogradske Knez Mihajlove glavna pešačka i šoping zona u samom srcu grada. Sa jedne strane su nanizane jedna uz drugu skupe  prodavnice različitih robnih brendova poput  H&M, C&A, New Yorker-a, a sa druge je prepuna restoranima, kafićima i suvenirnicama. Žila kucavica Budimpešte.

Napomenuću da je mađarska zvanična valuta i dalje forinta iako je zemlja već odavno članica EU. Za 1 evro ćete otprilike dobiti oko 300 forinti, ali pre zamene novca savetujem da obavezno obiđete više menjačnica zbog prevelike razlike u kursu.

Na južnoj strani ulice se nalazi renovirana pijaca sa šarenim pločicama (Nagy Vasarcsamok) u kojoj se mogu naći tradicionalni suveniri, nezaobilazne ljute papričice po kojima je prepoznatljiva mađarska kuhinja, kao i nacionalna rakija Palinka.

U istoj ulici, na sasvim suprotnom kraju se nalazi najčuvenija i najpoznatija u Evropi poslastičarnica Žerbo (Gerbeaund Cukroszda) koju nikako nisam smela da zaobiđem. Idealno mesto da se napravi pauza i kraći odmor nakon duže šetnje. Kažu da u Budimpešti niste ni bili ako niste svratili u Žerbo i probali istoimeni kolač. I slažem se, u potpunosti su u pravu. Poslastičarnica datira još iz 1858.god. i u njenim prelepim salonima može stati preko 300 gostiju a skoro isto toliko u njenoj predivnoj bašti. Žerbo (Gerbeaud) kolač košta 1.5 evra  ali računajte i nekih 10-20% napojnice kelnerici što vam je kolač donela, a napojnica je obavezna. Ako taj dodatak želite da izbegnete, predlažem da kolač koji ste odabrali sami donesete do vašeg stola. U ovoj poslastičarnici možete probati i Doboš tortu. Prvi put je pripremljena 1885.god. za državnu izložbu. Naziv je dobila po svom tvorcu Jožefu Dobošu koji je preko noći, nakon izložbe postao slavan. Njegova poslastičarnica u ulici Keškemet je postala stecište elite i najpopularnije mesto u Budimpešti i bilo je pitanje prestiža pojesti parče torte u njoj. Uz Doboš tortu, u poslastičarnici Žerbo se može probati još jedan simbol mađarske gastronomije, Esterhazi torta koja je napravljena u čast princa III Anton Esterhazy de Galantha.

Nakon opuštanja u prelepom ambijentu Žerbo poslastičarnice prošetali smo do Bazilike Sv.Ištvana koja je treća po veličini u Evropi, u kojoj se nalaze mumificirani ostaci desne ruke prvog mađarskog kralja Ištvana I (Stjepana I) a zatim krenuli ka obali i šetalištu uživajući u pogledu na divne mostove, Gelert brdo sa spomenikom Slobode i tvrđavom na vrhu.

Lančani ili Sečenjijev most (Szecheny hid) je prvi stalni most koji je povezao Budim i Peštu. Dugačak je 380 m sa 48 m visokim stubovima. Sa obe strane mosta se nalaze kameni lavovi. Izgradnju je finansirao mađarski reformator Ištvan Szecheny, a projektovao ga englez William Tierney Clark. Svečano je otvoren 1849.god. i bio je jedan od najlepših i najvećih visećih mostova tog vremena. Legenda kaže da će se most srušiti onog trenutka kada preko njega pređe mađarica koja je verna svom suprugu. Krajem II Svetskog rata, prilikom povlačenja 1945.god. nemačka vojska diže sve mostove u vazduh da bi zaustavila Sovjetsku Crvenu Armiju pa i Lančani most. Neoštećeni su ostali samo stubovi mosta. 1949.god. je renoviran i otvoren. Sa Lančanog mosta se pruža prelep pogled na Kraljevsku palatu koja svojom veličinom oduzima dah.

Četiri godine nakon izgradnje mosta, počela je izgradnja tunela kroz brdo dužine 350 m koji počinje kod Lančanog mosta na strani Budima ispod tvrđave i izlazi na sasvim drugi kraj brda.

Elizabetin most (Erzbet hid) je takođe viseći ali je jedini koji nije verna kopija svog prethodnika. Nakon rušenja u II Sv.ratu nije obnavljan već dvadeset godina nakon rušenja svog prethodnika na istom mestu 1960 -1964.god. izgrađen potpuno nov.

Prvobitni je bio sagrađen 1903.god. u čast Austrougarske kraljice Elizabete, žene kralja Franje Josipa I. Sada je to most sa šest traka, noću je raskošno osvetljen i pleni svojom pojavom.

Most Franje Josipa I ili Most Slobode (Szabadsag hid) je izgrađen 1896.god. za Milenijumsku proslavu - Millenium Word Exhibition in 1896.god. Dobio je naziv Most Slobode jer je nakon rušenja u II Sv.ratu bio prvi most koji je renoviran i otvoren 1946.god.

Kada se pređe Lančanim mostom na budimsku stranu, na trgu ispod tunela se nalazi ovalni kamen visine 3 m. koji formira znak nule, takozvani “Kamen nultog kilometra” sa natpisom „km“ za kilometre i označava referentnu tačku za sve putne udaljenosti Budimpešte izmerene u Mađarskoj. 

Na ovoj strani grada je brdo Gelert sa kog se pruža predivan pogled na Peštu u kojoj ponosno svojom lepotom dominira zgrada Parlamenta. Inače, na peštanskoj strani se nalaze uz Baziliku Sv.Ištvana, pešačke zone u ulici Vaci i Žerbo poslastičarnice o kojima sam već pisala i Andraši bulevar, Trg heroja, gradski park, Zoo-vrt, brojne terme...

Panorama 

Na Budimskoj strani na kojoj je Gelert brdo, na samom njegovom vrhu se nalazi Citadela (tvrđava) i statua Slobode koja je vidljiva iz svakog dela grada, posebno noću kada je impozantno osvetljena. Na ovoj strani je i hotel Gelert, Ribarski bastion (bedem), Kraljevska palata, crkva Sv.Matijasa....

Statua Slobode na vrhu brda je podignuta nakon II Sv.rata u znak sećanja na oslobođenje od nemačke okupacije.

Ispod brda se nalazi lavirint pećina. Tu je i Budimski zamak u kom se nalazi Kraljevska palata građena od XIV-XV veka u gotskom i renesansnom stilu arhitekture. Fasada je u stilu baroka koji je dobila nakon poslednje rekonstrukcije. Do palate vode podzemne stepenice gde se nalazi pult za prodaju karata za žičaru kojom se vrlo brzo stiže do samog ulaza. 

Vožnja žičarom pruža izuzetan panoramski pogled iako vožnja kratko traje. U samoj Kraljevskoj palati se nalaze Nacionalna Biblioteka Szechenyi sa preko pet miliona knjiga, Muzej Istorije Budimpešte, Muzej Savremene istorije, Mađarska Nacionalna Galerija i Kolekcija Ludvig.

E, a sada smo otišli nekoliko stotina metara dalje do meni najlepšeg dela grada. Moram priznati da bih ovde mogla provesti ne samo celo popodne već i ceo dan tumarajući prelepim uskim kaldrmisanim ulicama u tišini koju su prekidali svojim fantastičnim umećem ulični svirači. Brojni kafei su nas mamili da se opustimo na njihovim lepim terasama, ali... Tako je to kada idete na putovanje u agencijski organizovanom aranžmanu. Ograničeni ste vremenom i rasporedom vodiča.

U ovom delu se nalaze Ribarski bastion, crkva Sv.Matijasa (Matije) i statua kralja Stjepana I na konju, koji je za kralja proglašen 1000.godine.

Ceo ovaj kvart sa brdom Gelert je pod zaštitom UNESCO-a, rekonstruisan je i bićete povučeni utiskom da ste trenutno u srednjem veku, mada taj utisak remeti mnoštvo turista iz zemalja širom sveta.

Crkva Sv.Matije je poznata po krunisanju carice Sisi za kraljicu Ugarske. Prvi put se pominje 1247.god. iako je građena mnogo ranije. 1867.god. u crkvi je krunisan za kralja Franja Josip I mađarskom Svetom Krunom. Deo fasade i unutrašnjost crkve se trenutno rekonstruiše i obnavlja. Ulaz je 700 forinti. Na trgu ispred crkve je kao što rekoh statua kralja Stjepana I a odmah iza nje je Ribarski bastion. Eh, na stepeništu i u kulama ovog bastiona bih sedela ceo dan i posmatrala kako Dunav krivuda gradom i uživala u kraljevskom pogledu na zgradu Mađarskog Parlamenta. Sa stepeništa, terasa i kula se mogu napraviti najlepše fotografije Pešte, Palate Parlamenta, Dunava i Lančanog mosta.

Ribarski bastion (bedem) je podignut  između 1895. i 1902.godine i ima sedam kula od kojih svaka predstavlja po jednog mađarskog vođu. U srednjem veku je ovde bilo stecište riblje pijace, odakle i potiče ime ovog zdanja koje nikada nije ni služilo za odbranu grada. Više je dekorativnog karaktera a izgrađeno je kao dodatak uz crkvu Sv.Matije. Postalo je jedno od najatraktivnijih mesta u gradu zbog veličanstvenog pogleda koji se odatle pruža. 

Ja nisam imala prilike da posetim unutrašnjost zgrade Parlamenta jer se ovaj obilazak Budimpešte sveo na produženi vikend koji je bio knapiran već utvrđenim rasporedom koji je odredila agencija. Ovo je samo povod više da se vratim Kraljici Dunava. Čula sam da obilazak unutrašnjosti traje nekih 45 minuta. Palata Parlamenta je jedna od najlepših građevina Budimpešte. Duga je 268 metara, visoka 96 metara (što je za mađare bitan broj jer je 1896.god. Mađarska proslavila 1000 godina postojanja) i u njoj je smeštena 691 prostorija. Unutrašnjost Palate su ukrasili najveći umetnici tog vremena. Neogotski stil krasi spoljašnost i fasadu dok je kupola u neorenesansnom stilu. Svojom veličanstvenom pojavom gleda na Dunav. Budimpešta je prepoznatljiva na svakoj razglednici na kojoj je neizostavna ova velelepna građevina. Krasi je veliki broj tornjeva, kao što sam već napisala najviši je 96 m i simbol je godine, 12 nižih koji predstavljaju mesece u godini i 365 niskih koji simbolizuju dane u godini. Građena je od 1885-1904.god. (zvanično otvorena 1896.). sedište je Vlade Republike Mađarske, mada vlada koristi manji deo zgrade, dok je veći deo otvoren za turističke obilaske. U glavnoj sali je izložena Sveta Kruna koja se nalazi i na grbu Mađarske. Građena je po uzoru na zgradu Parlamenta u Londonu.

Sa Ribarskog bastiona smo preko Lančanog mosta i uskim uličicama došli ponovo do ulice Vaci. Pošto je u njoj smešteno obilje restorana, naravno otišli smo na nezaobilazni mađarski gulaš. Ne probati ga a biti u Mađarskoj bio bi veliki greh. Ljut i vrlo, vrlo ukusan. Glavni sastojci su govedina, krompir, paprike-ljuuute i paradajz. Ovaj gulaš se ne da porediti sa gulašima koji se mogu naći van Mađarske. Originalni gulaš bogat je začinima, papreno ljutom supom i najkvalitetnijim mesom poznate mađarske vrste sivog govečeta. Na kraju upotpunili smo užitak tokajskim slatkim crvenim dezertnim vinom, a vino Tokajac je nesumnjivo najpoznatije mađarsko vino iz regije Tokaj koja se nalazi u severoistočnom delu države. Uz tokajsko vino najpoznatije je i elegantno vino poput Bikove krvi (Bikaver Superior).

Bližilo se vreme povratku u hotel i pripremi za noćnu vožnju Dunavom. Put nas je vodio u ulicu Dohany u kojoj je Velika Sinagoga (Dohany utcai Zsinagoga), najveća i najlepša u Evropi a druga u svetu posle njujorške i prima 3000 ljudi. Sagrađena je sredinom XIX veka u mavarsko-vizantijskom stilu, što na prvi pogled zbunjuje jer liči na džamiju.

Nastavili smo ka Milenijumskoj podzemnoj železnici koja je najstarija u Evropi i nalazi se na UNESCO-voj listi svetske kulturne baštine.

Inače, gradski prevoz odlično funkcioniše i po ceni pojedinačne karte od 320 forinti koja se kupuje na automatu smo se odvezli do hotela Eben u kom smo bili smešteni.

Nakon kratkotrajnih priprema, agencijskim kombibusom smo se odvezli do pristaništa da uživamo u noćnoj vožnji po lepom plavom Dunavu.

Ovu vožnju nikako ne treba propustiti. Pa samo ona je dovoljna da se uživa u čarima Budimpešte. Vožnja staje 15 evra, a miris vode i šum talasa uz melodiju Bečkog valcera, čašu kvalitetnog šampanjca i Žerbo kolača vrede neprocenjivo više. Pogled na desetine brodova koji kruže krivudavom rekom ispod predivno osvetljenih mostova, mnoštvo prelepih građevina, zgrada Parlamenta koja se šepuri veličanstveno osvetljena, kao i Statua Slobode koja se izdiže na brdu Gelert. Prizor koji se teško zaboravlja a koji je stao u nekih 50-ak minuta romantične vožnje koja osvaja i najtvrđe srce.

Premoreni ali i puni utisaka vraćamo se u hotel. Umor je savladao i traži san a utisci mu ne daju da dođu na oči. Žmureći pokučavam da vratim “film” pa i ne osetih kada sam utonula u san...

Jutro donosi nove doživljaje. Nakon obilnog doručka, poslužen je (švedski sto) i do mile volje je moglo sa de bira šta god je kome po volji, dan je bio predviđen za obilazak Zoo-vrta, Trga Heroja i Tropikarijuma. Za veče nezaobilazna mađarska čarda.

Zoo-vrt je prilično velik a i nije bilo neke preterano velike gužve. Mnoštvo životinja i prelepih i neobičnih ptica. Sličan našem beogradskom. U sklopu Zoo-vrta se nalazi i botanički vrt sa raznoraznim zasađenim biljkama.

Na ulici su prodavali mađarski tradicionalni kolač Vitez Kurtos ili Chimney cake (Kurtoskalacs) koji se peče na roštilju. Slatko pecivo začinjeno cimetom i preliveno karamel šećerom, pa smo odlučile da ga probamo onako s nogu putem.

U blizini Zoo-vrta se nalazi veličanstveni Trg Heroja. Između njega i Zoo-vrta je Vajdahunyad dvorac. U ovom delu se nalaze i budimpeštanska termalna javna kupatila koja su vrlo posećena kako od samih stanovnika grada tako i od mnogobrojnih turista.

Pored Trga Heroja se nalazi i Turistički info centar i Muzej Lepih Umetnosti. Baš u to vreme je bila izložba ciilizacije drevnih Inka.

Trg Heroja je sagrađen u čast 1000-godišnjice dolaska mađarskih plemena, koji su pod vođstvom Arpada, prvog kneza naselili Karpatsko područje i Panonsku niziju. U centralnom delu se nalazi Milenijumski spomenik, visok korintski stub 36 metara na čijem vrhu je krilati kip Arhangela Gabrijela. U jednoj ruci kipa je Mađarska Sveta Kruna, u drugoj dupli apostolski krst koji prikazuje jedinstvo mađarske države i katoličke crkve. Iza milenijumskog spomenika se nalaze dvodelne Kolonade ukupne dužine 85 metara. Između stubova ovih kolonada se nalazi 14 hronoloski poređanih kipova kraljeva (gledajući sa leva na desno) i istaknutih istorijskih ličnosti Mađarske počev od Sv.Stjepana pa sve do Lajoša Kossutha, vođe revolucije u XIX veku. Na krajevima kolonada se nalaze četiri alegorijske skulpture koje sa leva na desno predstavljaju rad i napredak, rat i mir u znaku dve kočije i čast i slavu.

Kombibusom se odvozimo do tržnog centra Campona. U njemu ima dosta prodavnica u kojima su stalna sniženja a roba je originalna. Razlog moje posete ovom tržnom centru nije bio šoping, već Tropikarijum. Ulaznica je 7 evra i vredi svakog centa. Kada sam zakoračila u ovaj prostor, prvo šta sam pomislila je bilo: „Eh sine, da si sada krenuo sa majkom, sumnjam da bi smo skoro odavde izašli...“. Malo se rastužih što nije sada ovde sa mnom, ali dete je imalo svojih obaveza i Budimpešta je bila već vrlo brzo naša zajednička destinacija. Sam Tropikarijum je čudesan, krokodili, zmije, raže i ajkule koje plivaju uz samo staklo u prolazu, pored i iznad nas. Zamislite osećaj da vas samo par milimetarta stakla deli od ovih morskih pasa. Bilo je ovde i mnogo akvarijuma sa sitnim i majušnim ribicama. Ovde se na vrlo zanimljiv način mogu upoznati brojne tropske životinjske vrste. Sastoji se iz više paviljona, mada je mene zadivio stakleni tunel u kom je poseban doživljaj posmatrati morske pse i raže „licem u lice“.

Po povratku u centar grada imali smo još dosta slobodnog vremena pa smo razmišljali šta dalje. Nije nam trebalo mnogo da odlučimo da se odmorimo opet u poslastičarnici Žerbo. Danas smo odlučile da probamo Doboš tortu. Neko vreme opušteno smo ćaskale a zatim prošetale obalom reke. 

Naišao je žuti tramvaj, karakteristišan za Budimpeštu, koji vozi na liniji br.2 i ulećemo ne dvoumeći se ni malo. Vožnja uz samu obalu do centra Pešte, pa još malo pešačenja do našeg hotela.

Veče predviđeno za čardu. Eh te čarde i jos lepsi čardaš...hrana, piće, folklor, muzika...Naravno, duh jedne zemlje, njenog naroda i tradicije najbolje upoznajemo kroz hranu. Mađarska kuhinja je poznata po svojim specijalitetima koji su prilično pikantni, ljuti i ukusni, a sva ta pikantnost dolazi od paprike koju obilato koriste (crvena mlevena, slatka i češće ljuta) koja jelima daje jako crvenu boju i originalan ukus. Hrana koja će zadovoljiti i najveće gurmane. U čardama poslužuju isključivo domaću hranu. Od ponuđenog, šta izabrati? Pošto sam juče probala mađarski gulaš, odlučih se za njihov tradicionalni paprikaš sa piletinom u sosu od paprike. I opet ljuuuutooo...ipak vrlo, vrlo ukusno. Slike će ostati u sećanju ali dugo će se još osećati i ukus i miris u našim čulima.Uz paprikaš, naravno pijem Palinku, koja je simbol Mađarske. Voćna rakija od bresaka, šljiva i višanja, opravdava svoje ime Palinka što u prevodu znači „paliti“. Mađari za rakiju kažu „U maloj količini medicina, u velikoj lek“. Nisam imala hrabrosti da probam poznati gorki liker Unikum, koji se pije kao aperitiv ili digestiv, bilo bi previše, ali kupih jednu flašu za probu kod kuće u porodičnom ambijentu. Ovaj liker se pravi od 40 različitih biljaka a recept se brižno čuva u porodici Zwach.

Za desert nam poslužuju ukusne knedle sa šljivama koje prosto obožavam. Uz folklorni ansambl i igru čardaš, zaigrasmo i mi do kasno u noć, ko kako ume i ne ume, to više nije ni bilo bitno niti je na to bilo ko obraćao pažnju, važno da je veselo...

Iz Budimpešte sutradan smo otišli puni utisaka put varošice Sent Andreje. Mnogo toga je još ostalo neviđeno, ali je to samo razlog više mom skorašnjem povratku Kraljici Dunava....

Fotografije: Stefan Maksimović; Slađana Marić

Još putopisa iz Mađarske možete pročitati na sledećim linkovima:
-http://Sentandreja - 1001 razlog zašto tamo
-http://Banjsko carstvo Hagymatikum
-http://Vodič kroz Segedin

Tweet