Moj prvenac: Kroz antičku Grčku

Tweet

Na putovanje u Grčku sam pošla sa tada još trinaestogodišnjim sinom u želji da mu od malih nogu ulijem strast ka putovanjima, interesovanja za istoriju, umetnost, arhitekturu, da mu približim neke nove, nepoznate ljude, običaje i kulturu. Smatrala sam da je Grčka upravo idealno rešenje. Za dete od 13 godina zemlja koja nije isuviše blizu a ni previše daleka. Put bi bio podnošljiv, ni malo naporan, obzirom da ćemo noćiti u različitim mestima. A sada bih mogla da počnem sa prisećanjem i beleške pretočim u priču.

Kako se na skoro sva organizovana putovanja polazi iz Beograda, tako smo krenuli i mi. Nakon pauze u Predejanima, put smo nastavili ka Makedoniji. Po prelasku granične kontrole smo već uveliko bili umorni i vrlo brzo smo zaspali. Vodič nas je probudio tražeci pasoše. Izlazimo iz Makedonije i ulazimo u Grčku. U Stefanovim očima vidim radost, ujedno i nestrpljenje. Pitanja su se nizala jedno za drugim.

Nakon dužeg puta stižemo u dolinu Tempi koja se nalazi 29 km severno od Larise, između planina Olimp i Kissavos. Glavni nacionalni put koji vodi ka Solunu, prolazi kroz ovu usku klisuru reke Pinios. Obilazak klisure predstavlja izuzetan dozivljaj jer se prolazi jednim od najlepših predela u celoj Grčkoj. Mesta prepuna zelenila, bršljena, rododendrona i stabala platana.

Pravo zadovoljstvo je bilo izaći iz autobusa i ispružiti noge, prošetati. Nakon nekoliko puta pretrčavanja mostića iznad reke Pinios, uspela sam da ga nekako smirim. Naravno, na kratko. Sam mostić mu je vio vrlo interesantan jer je vrlo uzan i prilikom pretrčavanja se ljuljao.

Most preko reke Pinios se zove most želja, jer devojke sa njega bacaju novčice u reku da im se ispune želje. Stefan, je strčao vlažnim stepenicama do reke. Pošto je od vodiča čuo da voda ima lekovito dejstvo, više puta se kvasio i umivao. U blizini reke Pinios se nalazi crkva Sv. Petke u čijoj je blizini i izvor lekovite vode u steni. Dečak je među prvima otrčao da natoči flašice sa vodom, koje je kada se vratio, poklonio bakama uz stručno objašnjenje da je voda lekovita.

Legenda kaže da je neprihvaćena i proganjana od svog naroda, Paraskeva bežala i krila se po pećinama. Dok je boravila u ovoj pećini, suze koje su joj potekle pale su u rečicu koja je tu izvirala u pećini. Prema verovanjima ta voda je lekovita za oči, pa se turisti umivaju kada dođu.

Put nastavljamo dalje ka Meteorima. Meteori se nalaze u srcu Grčke, kraj gradića Kalambake.

Do njih se od Beograda stiže preko Soluna, autoputem do Katerinija, dalje preko Larise i Trikale. Zaustavljamo se u gradiću Kalambaka i obilazimo radionicu u kojoj se izrađuju ikone.

Kada smo se dovezli do mesta odakle se stene Meteora vide u svom punom obliku, kao i manastiri na vrhovima stena, Stefanovom ushićenju nije bilo kraja. Sa nestrpljenjem je čekao da krenemo ka manastiru Velika Meteora. Trebalo je preći oko tri stotine stepenika do manastira, sto njemu nije predstavljalo nikakav problem, čak šta više, imao je priliku  da se dokazuje u brzini i izdržljivosti. Ja sam samo trčkarala za njim, trebalo ga je stići.

Meteore krase gigantske stene u obliku kula i tornjeva, sa visinom od 100-150 metara. Nekada je to bila napredna manastirska zajednica sa 24 manastira.

Danas je na Meteorima aktivno samo 5 manastira. Prve manastire su, bežeći u izolaciju i trazžeći duhovni mir, sagradili monasi u XIV veku. Danas se do manastira veoma jednostavno i lako može stići asvaltnim putem ili uskim kamenim stepenicama, uklesanim u stene. Pored manastira koji su aktivni i dostupni, manastiri Varlaam, Metamorfoze, Russana i Sv.Stefan, pretvoreni su u vizantijske muzeje, u kojima su izložene vredne ikone, stari rukopisi i jedinstveni mozaici i freske.

Krećemo dalje ka Delfima.

Smeštamo se u omanji hotel koji je bio uredan i lep. Ujutru, nakon doručka polazimo u obilazak arheološkog nalazišta u Delfima. Delfi se nalaze na zaravni, na padini planine Parnas. Bili su mesto velikog hrama posvećenog Apolonu, Pitijskih igara i poznatog proročišta. Apolonov hram u Delfima izgradili su Troponije i Agamed. Legenda kaže da je Apolon došao u Delfe sa severa i zaustavio se u Tempeu, gradu u Tesaliji da ubere lovor, biljku koja mu je posvećena. U znak sećanja na ovu legendu, pobednici Pitijskih igara nagrđivani su lovorovim vencem ubranim u Tempeu.

Proročica u Delfima je bila poznata kao Sibila, iako je njeno ime bilo Herofila. Ona je svoja predskazanja pevala, a dobijala ih je od Geje. Kasnije „Sibila“ je postala titula koja je davana svakoj sveštenici „Sibyl“ koja je proricala. Sibila bi sedela na „sibilskoj steni“, udišući isparenja iz zemlje i davala svoja često zbunjujuća predskazanja. Pauzanija je tvrdio da je Sibila rođena iz veze čoveka i boginje, kćerke morskog čudovista i besmrtne nimfe. Drugi su govorili da je ona Apolonova sestra ili kćerka. Grci tvrde da je Sibila crpla snagu prvobitno od Geje, koja je predala proročište Temidi, a ova Febu.

Iz Delfa, put nastavljamo ka Atini. Ujutru rano stižemo u luku Pirej. Sada je usledilo oduševljenje brodovima. Sa nevericom je posmatrao ogromne višespratne brodove sa različitim zastavama. Imala sam utisak da je baš Stefan vođi puta bio najinteresantniji putnik (a bio je i najmlađi i to ubedljivo). Dok su neki putnici tražili restoran, drugi fotografisali, Stefan je postavljao pitanje za pitanjem. Bili su odlični sagovornici jedan drugom, a ja sam konačno mogla malo da odahnem na obližnjij klupici. Ovaj trenutak, ova klupa i pogled na jedrilice, jedrenjake i brodove me je podsetio na Pirej i Atinu iz vremena moje prve posete ovom gradu sa bračnog putovanja. U to vreme sam bila trudna sa Stefanom pa se može reći da je i njemu ovo druga poseta ovoj luci i pretonici Grčke.

Usledilo je panoramsko razgledanje Atine iz autobusa. Zaustavljamo se podno Akropolja. Prolazimo kroz antičku „kapiju“ – Propileji, sa desne strane nalaze se ostaci malog hrama Atine „Nike“ („pobednice“). Na Akropolju obilazimo jos dva hrama, Partenon i Erehteion, kao i dva pozorišta: Herodov Odeon i Dionizijevo pozorište, oba u podnožju brda, zatim ulazimo u mali muzej čija postavka obuhvata neke od predmeta i statua nadjenih na ovom lokalitetu.

Spuštamo se u atinsku Skadarliju, boemsku četvrt zvanu Plaka. Odmaramo uz kafu i sok. U ovoj su četvrti smeštene čuvene grčke taverne, male radnje sa suvenirima. Tokom dana i noći uz „sirtaki“ i „buzuki“ je vrlo živo i veselo.

U toku večeri imali smo organizovano „Grčko veče“, sa tradicionalnom hranom, muzikom i

izvođačima u grčkoj nošnji. Dok sam ja uživala, moj se Stefan „smarao“ i stalno pozivao da idemo na spavanje. Savladao ga je umor. A kako i ne bi.

Sutrašnji dan provodimo u šetnji trgovima Omonia i Sintagma, kupujemo suvenire, odlazimo u šoping centre.

Narednog jutra prelazimo Korintski kanal koji povezuje Korintski zaliv sa Egejskim morem. On razdvaja poluostrvo Peloponez od grčkog. Kanal je dug 6.3 km i izgrađen je između 1881. i 1893. godine.

Stižemo u Olimpiju. Olimpijske igre su održavane u antičkoj Grčkoj u slavu Boga Zevsa.

Jedno od sedam svetskih čuda je bila statua Boga Zevsa – vrhovnog boga starih Grka u čiju čast su održavane Olimpijske igre, nalazila se na prostoru same Olimpije po kojoj su igre i dobile naziv. U vreme Olimpijskih igara prestajali su ratovi, a atlete iz Male Azije, Sirije, Egipta i Sicilije su dolazili da proslave Olimpijadu i obožavaju svog boga nad bogovima – Zevsa. Statua se nalazila u samom gradu Olimpiji, na zapadnoj obali današnje Grčke, oko 150 km zapadno od Atine.

Iz Olimpije put nas vodi ka Mikeni.

Mikena je arheološko nalazište,  koje se nalazi 90 km jugozapadno od Atine, na severoistočnom delu Peloponeza. U drugom milenijumu p.n.e. Mikena je bila jedan od najvažnijih centara grčke civilizacije, vojno utvrđenje koje je dominiralo velikim delom južne Grčke. Period grčke istorije od 1600. pne. do oko 1100. pne. se naziva mikenskim periodom. Najpoznatiji mikenski spomenik su Lavlja vrata, koja su sazidana oko 1250. pne.

U to vreme Mikena je bila napredan grad, čija se politička, vojna i ekonomska moć širila čak do Krita, Pila na zapadnom Peloponezu i do Atine i Tebe. Međutim, do 1200. pne. moć Mikene je opadala da bi u XII veku potpuno propala. To se tradicionalno pripisuje dorskoj invaziji Grčke sa severa, iako neki istoričari danas sumnjaju da se takva invazija dogodila.

Šta bi 13-godišnjeg dečaka moglo više da zainteresuje do Agamemnonova maska ili eksponati oružja. Još da je smeo nešto od svega da dodirne, zadovoljstvo bi bilo veće.

Sledi povratak u Atinu. Umorni od puta i puni utisaka, zaspali smo za tren oka. Ujutru se pakujemo i polazimo nazad ka Srbiji.

Zaustavljamo se u Termopilima gde je vođena bitka između saveza grčkih gradova-država i Persijskog carstva kod Termopilskog prolaza u centralnoj Grčkoj 480. godine pne. Brojčano mnogo slabiji Grci su zadrzali Persijance tri dana, čime su dobili dovoljno vremena za evakuaciju Atine i pripremu jače armije.

Mala sila, vođena spartanskim kraljem Leonidom blokirala je jedini put kojim je masivna vojska Kserksa i mogla da napreduje, koristeći povoljan teren, dobru strategiju i dobro obučene vojnike. Osvajanje Termopilskog klanca je dalo Persijancima mogućnost da kontrolišu široke oblasti sve do Korinta, a posebno im je dalo mogućnost napada na Atinu. Iako pobednici, Persijanci su pretrpeli gubitak morala zbog teških gubitaka.

Sada znam da je Stefanu bilo drago što je pošao na ovo putovanje. Kada je kasnije snimljen film „300“, trebalo ga je videti kako se drugovima hvalisao da je on bio baš na tom čuvenom mestu i pokazivao im sliku gde se slikao kraj spomenika slavnom vojskovođi Leonidi.

Krećemo ka Paraliji. Imamo još cela dva dana za uživanje u toplom moru.

Sa žaljenjem polazimo ka našoj poslednjoj destinaciji – Solunu. Solun na žalost obilazimo autobusom i odlazimo do srpskog vojničkog groblja – Zejtinlik. U sklopu srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku su smešteni grobovi srpskih, francuskih, italijanskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta u Prvom Svetskom ratu.

Kompleks groblja je podignut na prostoru na kome se od 1916. god. nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske, u sklopu koje je nastalo i groblje za preminule koje je vremenom preraslo u današnji kompleks. Danas je čuvar, domaćin i vodič srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku Djordje Mihailović koji živi u čuvarskoj kućici sa ženom i kćerkom.

Ovde se moja priča završava. Srećna sam što sam ostvarila plan i detetu usadila strast ka putovanjima, umetnosti, istoriji...mada, sada već imam jedan „problem“, stalno bi hteo vise J ali to je već neka nova i lepša priča.

Putopis je prvi put objavljen na Web portalima:

-          Putovanja.info – 10.11.2010.

-          Klub putnika – 10.11.2010.

-          Viabalkans.com – 13.03.2011.

-          Vesti.rs – 06.04.2011.

Tweet