Dragulj južnih Karpata - dvorac Peleš

Danas ću vam ispričati priču o dragulju Južnih Karpata. Potrudiću se da vam bude zanimljivo i da ne iscrpljuje strpljenje i želju za čitanjem. Naime, reč je o dvorcu Peleš. Smatram, a verujem da ćete se i vi, koji čitate ovu priču složiti sa mnom a ovaj dragulj zaslužuje posebno mesto i da ga treba izdvojiti iz pricče o putovanjima kroz Rumuniju. Kroz ovaj obilazak dvorca, neću biti u mogućnosti da vas provedem i prikazom fotografija unutrašnjosti. I sami već znate da je u većini dvoraca zabranjeno snimanje i fotografisanje, dok u nekima čak nemate ni mogućnost da uplatite dozvolu. Šteta, ali tako je. Moraćete da mi verujete na reč o lepoti i raskoši karpatskog dragulja sve do trenutka dok se i sami ne uverite u istinitost mojih reči.

Da ne dužim više, već je vreme da krenemo u obilazak, ali pre svega, prvo ćemo se upoznati sa mestom na kom je smešten.

Sinaja je mesto u Južnim Karpatima i nalazi se na oko 1000 mnv. u podnožju planinske skupine Bućedi. U XVI veku je Mihail Kantakuzin boravio na Sinajskoj gori i zaveden lepotom predela, vratio se i kao tadasnji vrhovni vojni zapovednik Vlaške 1659.god. započeo gradnju manastira koji je nazvao Sinaja. Kako su godine prolazile oko manastira je počelo da niče naselje. Danas je Sinaja poznati ski centar nalik na švajcarske Alpe.

Bogata je čistim vazduhom, mnoštvom elitnih hotela, restorana, noćnih klubova i kockarnica. Iz centra polazi gondola koja vozi do 2000 mnv. gde su uređene staze za ljubitelje ski sporta. I ranije, kao i sada, Sinaja je bila stecište rumunske aristokratije. Od Bukurešta je udaljena 120 km.

Kao što sam već na samom početku napisala, rumunske Karpate i šumovite brežuljke u mestu Sinaja, krasi predivan dragulj, jedan od najlepših dvoraca Evrope.

Baš ovde je kralj Karol I Holencolern sagradio bajkoviti dvorac koji je bio letnja rezidencija njegova i kraljice Elizabete.

Idući od Sinaje ka Pelešu prelazimo rečicu, bistru i plitku, koja vijuga obroncima južnih Karpata.

Predeo od koga zastaje dah vodi nas do malog dvorca kojeg još zovu Pelišor (mali Peleš). Građen je u art-nouveau stilu, sa unikatnim nameštajem pravljenim u Beču. U njemu je detinjstvo provodila Marioara, kći prestolonaslednika Ferdinanda i Marije Holencolern, drugog rumunskog kraljevskog para. Ferdinand, njen otac, bio je bratanac kralja Karola I. Krunu je nasledio posle njegove smrti 1914. god. Marioaru su još zvali i Minjon, a kada se udala postala je srpska kraljica Marija Karađorđević.

Kako se krećemo u luku, dalje od Pelišora, stazom kroz šumu, pogled nam privlače inpresivne zidine, građene od drveta, cigala i mermera.

Pošto je kralj Karol I Holencolern bio nemac, dobio je želju da u ovim Karpatskim brdima sagradi dvorac u stilu gornje-nemačkog baroka da bi ga podsećao na njegove nemačke Alpe. Svoju zamisao je pretvorio u stvarnost.

Sa gradnjom je počeo 1873.god. projekat su radila dvojica arhitekata, Vilhelm Dederer i Johanes Šulc. Obojica su pripadala nemačkoj školi arhitekture. Proširivan i modernizovan je između 1883. i 1914.god. nakon zamisli českog arhitekte Karela Limana.

Velelepno zdanje je bilo okruženo visokim borovim stablima i prelepim umetničkim delima italijana Rafaela Romanelija – skulpturama od kamena i mermera. Ispred dvorca nailazimo na reprodukcije skulptura koje je izradio Bartolomeo Amaneti u XVI veku. Originali se nalaze u Piazza della Signoria u Firenci i Vili Mediči u Rimu.

Spoljašnja arhitektura zamka sa dekorativnim elementima prikazuje vajarska dela u kamenu. Možemo zapaziti i videti još mnogo replika čiji se originali nalaze u Veneciji, Firenci, Versaju. U severoistočnom delu okruženja dvorca, po naređenju kralja Karola II je 1934.god. urađena i smeštena skulptura u bronzi rumunskog umetnika Oscara Spate, koja predstavlja kraljicu Elizabetu kako veze.

U unutrašnjost dvorca, kao što već spomenuh na početku priče se ne može ući sa foto aparatom što nas više i ne čudi mnogo, ali činjnica da se ne može ući obuven nas je ipak sve zatekla. Jako sam se razočarala saznanjem da ne mogu da slikam unutrasnjost, ali svakako to nije umanjilo moju želju za posetom. Na samom ulazu, kustos će vas uputiti na papuče koje ćete nazuti preko vaših cipela. Tepihe koji čak nisu originalni ne smete gaziti obuveni. Replike su pravih, a pravi se nalaze u muzeju. Zapanjuje nas saznanje da je već krajem XVIII veka dvorac imao električnu struju, sistem za ventilaciju, centralno grejanje i lift za dve osobe. U njemu se nalazi više od 150 umetnički uređenih prostorija i 30 kupatila. Samo dve godine nakon završetka radova je kralj Karol I mogao da uživa u njemu, dok nije preminuo 1914.godine.

Grupa lagano prati vodiča dok iz zidova audio putem slušamo o dizajnu, dekoru, arhitekturi...

Prizemlje je izuzetno po svojoj kolekciji portreta Karola I Holencolerna i njegovih predaka u prirodnoj veličini, slikara Gustava Klinta i Franca Matscha.

Ovde u prizemlju možemo običi nekoliko izuzetno dizajniranih i dekorisanih soba, salona i odaja. Ni malo ne iznenađuje da je kralj uredio niz soba za goste, monarhe iz drugih zemalja. Engleska soba, turska soba, španska soba, kako bi se svako od njih osečao kao da je na svom dvoru.

Salon za prijem je 1911.god. uredio arhitekta Karol Liman. Salon je replika „Fridenhajen“ sale, danas Privredna Komora Libeka, kombinacija je elemenata nemačke renesanse i baroka.

Poznato je da je kralj bio strastan lovac. U to nas je uverila kolekcija lovačkog oružja i opreme od XVI-XIX veka, od kopalja, stitova pa do vatrenog lovačkog oružja.

Zbirka oružja (od XV-XIX veka) je postavljena u narednoj prostoriji. Preko 4000 izloženih eksponata se nalazi predamnom a posebnu pažnju privlači većini posetilaca konj i konjanik u srednjevekovnim oklopima. Obojica teže 200 kg. Kolekcija oružja je druga po veličini i vrednosti, jedina veća se nalazi u Vojnom muzeju u Bukureštu. Sačinjena je od japanskih, arapskih i oružja Zulua što je zadivilo mog sina, pa je bezvoljno nastavio dalje.

Redom obilazimo prostoriju za službene prijeme, veliku muzičku salu koja je kasnije pretvorena u književni salon kraljice Elizabete. Slike u salonu ilustruju likove iz kraljičinih pesama. Salon za prijem je bogat arhitektonskim detaljima čiju stilsku interpretaciju modela možemo naći u renesansnim palatama Firence. Sto i stolice su komadi nameštaja od masivnog drveta tako rezbareni i ukrašeni da mislite da se preko stola nalazi sav u čipki stolnjak. Rezbarija je bila tako savršena, na naslonima stolica je isti rad. Bio je to poklon kralju od nekog maharadze, ne zpamtih kog, jedino se sećam da su ga radile tri generacije – deda, sin i unuk. Salon u kome se kraljevskoj porodici služi večera je služio i za večernje skupove, prostorija je jedinstvo dekoracija osmišljeno od strane kompanije iz Majnca. Narednu, takozvanu Špansku sobu je dizajnirao francuski arhitekta Andre Lecomte du Noui u špansko-mavarskom stilu tako da podseća na Alhambra palatu iz Granade, Andaluzija. Tavanica španske sobe je sva od zlata, dok zidove krasi špansko i mavarsko oružje. Dizajn i unutrašnjost bilijar sobe je napravljen u Beču sa ukrasima od drveta i oraha. U neverici nastavljamo šetnju dvorcem ka prostoriji za pozorišne predstave a potom idemo u tursku sobu u kojoj se u uglu nalaze nargile, a celu sobu krase niski kanabei.

Ushićeni lepotom predivno ukrašenog stepeništa otisli smo na sledeći sprat. Jednostavno, ne znate na koju stranu pre da pogledate, kuda da se okrenete, sve je kao da ste u začaranom krugu, naprosto, svaki detalj vam zaustavlja pogled. Želim da upijem svaku sitnicu, da zapamtim sve što je to duže moguće. Na ovakvim mestima mi uvek prolazi kroz glavu da koračam istim putem koji je neko pre toliko vremena prošao pre mene i istorijski duh me prosto ispuni.

U hodniku su zidovi prekriveni vrhunskim tapiserijama na kojima su prikazane scene iz istorijskih tema. Na jednoj strani je ogromno ogledalo izrađeno u Italiji i tako u jednom komadu železnicom doveženo, na suprotnoj se nalazi isto i oba čine optičku varku da hodniku nema kraja.

Prolazeći kroz još 17 prostorija na prvom spratu ne možete da poverujete da je sva ta krasota smeštena na samo jednom mestu, u samo jednom dvorcu i da se sve to nalazi baš sada i baš pred vama. Pokušavajući da što duže ostanem u pojedinim prostorijama kako bih uživala u prizoru divnog prostora odvajam se od grupe. Duži užitak je nemoguć i ipak moram da požurim, pogledom tražim sina ili poslednjeg člana naše ne baš male skupine i lagano, bez volje krećem dalje. Idem od prostorije do prostorije, ulazim, izlazim i želim da vratim vreme ne bih li mogla da vidim kako se nekada živelo na dvoru. Iz mermerne sobe idemo u koncertnu dvoranu, kraljičin studio, kraljevsku spavaću sobu, kraljevu svlačionicu, kraljevsku salu u kojoj se služio doručak, mali atelje, prostoriju specijalno opremljenu samo za posetu cara Franje Jozefa, salu za ručavanje u Bretanjskom stilu, apartman princeze Meri, apartman princeze Josephine, dalje ka žutoj sobi, čekaonici u kojoj su dame čekale kraljicu da ih primi i pre nego odemo na sprat odlazimo u obilazak biblioteke koja je bila namenjena gostima dvorca i kraljevske porodice.

Po neka reč o pojedinim prostorijama koje su se nalazile na ovom prvom spratu.

Mermerna sala je bila sagrađena između 1903. i 1906.god. dizajnirana u stilu italijanske renesanse. Koncertna dvorana je ukrašena takođe u renesansnom stilu, dok je osmatračnica (stražarska soba) bila uređena u nemačkom renesansnom stilu, opremljena masivnim nameštajem od oraha i hrasta, sa prozorima na kojima je oslikan kraljevski grb. Rokoko soba je bila rearanžirana početkom XX veka u rokoko stilu. U njoj se nalaze predivni komadi ukrasa i posuđa od porcelana. Mali carski salon je ukrašen kordoba kožom i komadima nameštaja velike vrednosti, kao i Aubusson tapiserijom iz XVII veka. Biblioteka za goste je smeštena na suprotnoj strani čekaonice za dame i pruža spektakularan pogled ka velikoj sali i holu kojim ćemo proći i popeti se na drugi sprat gde ćemo videti još pet fantastično opremljenih i dekorisanih prostorija.

Kraljičin studio je arhitektonski kompleks, impresivan po svojim dimenzijama, originalnosti dekorativnih elemenata. Studio Žorža Enesija, prostorija specijalno dizajnirana za kraljičinog omiljenog velikog rumunskog kompozitora i muzičara. Prostoriju karakteriše elegancija nemačke renesanse. Soba Olge Mavrogheni se nalazi u severoistočnom delu palate. Atelje ističe dekoraciju secesije, dizajniran i dekorisan od 1903.-1906. god. Poslednja prostorija koju obilazimo nalazi se u kuli zamka, oživljava atmosferu starih bavarskih salona sa divnim ukrasima na rustičnom nameštaju, vitražima sa scenama bahanalija i terevenki i ukrasima od vrhunske keramike.

Nas obilazak dvorca koji se završio mi je ipak samo potvrdio da je Rumunija zemlja koja ozbiljno ulaže u turizam i promociju svojih prelepih zdanja. Ostavljamo čarobne papuče na svoje mesto i iz bajke se vraćamo u stvarnost.

Verujem da ste i vi uživali u ovoj čarobnoj šetnji kroz divnu palatu rumunskih kraljeva i nadam se da ćete vrlo brzo da zavirite u ovaj raskošni dragulj.

Tekst je objavljen na internet portalima:

-Putovanja.info – 13.11.2010.

-Klub putnika – 13.11.2010

-Viabalkabs.com – 21.05.2011.

-Vesti.rs – 21.05.2011.

-blog.dnevnik.hr – 01.08.2011.

Još putopisa iz Rumunije možete pročitati na sledećim linkovima:
-http://Tragom grofa Drakule
-http://Pod sjajem punog meseca - zamak Bran
-http://Pariz istoka - Bukurešt

25. јануар 2015.