Stene dotaknute nebom - Belogradčik u Bugarskoj

Bugarska je zemlja koju je većina nas krajem prošlog veka posećivala iz svima poznatog razloga-šverca. Početkom ovog veka Bugarska ulaže u turizam, pa je posećena zbog novih, lepo uređenih letovališta.

Ja sada neću pisati ni o jednoj od ove dve mogućnosti koje Bugarska pruža. Pisaću o stenama koje se nalaze vrlo blizu Srbije a nama su malo poznate i ne baš često posećene. Pisaću o pećini, najvećoj na Balkanu i o gradu na Dunavu.

Svoju priču ću početi posetom pećini Magura koja je bila prva destinacija na ovom simpatičnom putovanju, a koje je bilo bazirano na varošicu Belogradčik.

Pecina Magura se nalazi na samo 17 km od gradića Belogradčika, u podnožju Rabiškog brdašceta, nedaleko od Rabiškog jezera. Ulaz u pećinu je jedva vidljiv.

Da nam blagajnica nije pokazala kuda, sigurno bismo krenuli na sasvim suprotnu stranu, cena ulaza je 1 lev. Za posetioce je unutrašnjost pećine uređena u dužini od 1400 m, dok celokupna unutrašnjost pećine iznosi 300 metara. Temperatura u njoj je nezavisno od godišnjeg doba između 12.2 i 12.9 C. Dobro je osvetljena, uređena stepenicama i posmatračnicama, obezbeđena gelenderima. Da biste je obišli, trebaće vam nekih sat ipo vremena.

Kao što sam već i na početku napisala, najveća je na Balkanu. U njoj su sačuvani pećinski crteži kojih ima više od 700 a za koje je korišćeno đubre od slepih miševa i crvena glina. Ovi crteži datiraju iz bronzane ere i stari su preko 3000 godina. Na njima se mogu videti muške i ženske figure u pokretu, zatim crtež „Sunčev kalendar“ za koji se smatra da predstavlja godišnja doba a potiče iz kasnog eneolita sa manjim korekcijama tokom bronzanog doba. Naučnici smatraju da je prilično tačan.

Voda u pećini je izvajala fantastične oblike u krečnjaku. Njih možemo prepoznati u liku životinja, biljaka i raznoraznih predmeta. Dvorane pećine su pravi muzeji. Kosti pećinskih životinja se mogu videti u „Trijumfalnoj sali“. Kao u svim pećinama, tako i u ovoj, stalagmiti imaju svoje nazive. Neki od njih su „Pali bor“, „Topola“, „Mali i veliki brat“, „Okamenjena gora“ ili „Presto“.

Najveći stalakton je visok 20m, u osnovi je širok 4m. „Pali bor“ je dug 11m, debeo 6m i najveći je stalagmit na teritoriji Bugarske. U Maguri su pronađeni ostaci pećinske hijene, divljeg konja i pećinskog medveda. I u ovoj pećini se susrećemo sa stanarima mraka-slepim miševima.

Ljudi koji vole vino biće fascinirani činjenicom da je u jednom od odeljenja pećine nastao vinski podrum gde se danas priozvode penušava vina tradicionalnim metodama.

Pećina je pod zaštitom UNESKO-a i lici na podzemnu katedralu. Najpoznatija je turistička destinacija u severozapadnoj Bugarskoj.

Iz pećine izlazimo na sasvim suprotnu stranu Rabiškog brdašceta, vrlo blizu Rabiškog jezera. Jezero Rabiša je jedno od retkih jezera u Bugarskoj tektonskog porekla. Nekada, u davna doba je bilo dno mora. Fosili pronađeni na dnu, sugerišu da je more bilo zagrejano. Danas je jezero pogodno za pecanje i kampovanje.

Zadovoljni viđenim, vraćamo se u varošicu Belogradčik.

Gradić je udaljen od Zaječara nekih 70-ak km, a od Beograda svega 345 km. To je varoš gde se kultura Balkana prepliće sa neverovatnim pejzažima. Ovde ljudi žive svoje normalne živote, jos uvek nisu upali u užurbanost većih gradova.

Kako bismo videli što više u što kraćem vremenskom periodu, odlučili smo se za šetnju do TV tornja koji se nalazi na nešto ispod 800 mnv.

Do TV tornja jednim delom vodi stazica kroz šumicu na kojoj susrećemo žene koje pletući džempere i kape čuvaju po koju kozu, a potom idemo vijugavim asvaltnim putem.

Prolazimo pokraj napuštenog hotela sa čije terase se pruža predivan pogled na Belogradčiške stene. Pauza za predah i fotografisanje divnog pejzaža. Prizor nestvaran, divan, da čovek prosto zanemi gledajući formacije gigantskih stena.

Gledam te prelepe stene, tvrđavu, varošicu i u daljini Rabiško jezero. Navlače se oblaci. Gusti i tamni. Odjednom kiša, susnežica, sneg, sunce... Izmenjaše se za kratko vreme nekoliko godisnjih doba. Nismo posustali i ipak smo nastavili ka TV tornju. Bilo je sasvim svejedno da li ćemo nazad ili napred. Kud god da smo krenuli, ne bismo imali vremena da se sklonimo od nagle promene vremena. Krećemo dalje ka tornju. Oblaci su se razišli, granulo je sunce i kao da do pre par minuta ništa nije ni bilo. Kada smo već kod TV tornja, zašto ne bismo uložili manji napor i popnemo se do Kaletovih livada, najvišeg vrha Belogradčika na 804 mnv. Nastavili smo, a kada smo stigli nagrađeni smo lepim pogledom na varošicu i jezero u daljini.

Umorni i mokri, ipak veseli i zadovoljni, vratili smo se do našeg hotelčića u centru koji se zove „Rock beds“. Malo odmaramo, mokru odeću menjamo suvom i dan završavamo u mehani „Madona“ koja je udaljena nekih 10-ak km.

Uživali smo konačno u opuštenoj atmosferi mehane koja je uredđena u etno stilu, uz tradicionalnu večeru i pratnju lokalnog orkestra.

Kako to obično biva, veče protiče u zabavi, igri, smehu. Pridružuju nam se trubači i vremenom se osecamo kao da se nalazimo u sred Srbije, na nekom veselju. Veselo do kasnih sati, ili jos bolje rečeno do ranih jutarnjih.

Doručak nam je pripremljen u istoimenoj mehani „Madona“ stim, što je ova bila na nekih 50-ak metara od hotelčića „Rock beds“ u kom smo bili smešteni.

Nisam se raspitivala, ali mislim da je vlasnik obe „Madone“ (one van grada i ove) isti. Ova je dosta manja, ali vrlo lepo sređena, takođe je u etno stilu i odiše vrlo prijatnom atmosferom sa još prijatnijim domaćinima. Ovde se praktikuje da domaćini od ranih jutarnjih do kasnih večernjih sati budu na usluzi svojim gostima. Osoblje koje poslužuje su oni sami i njihova deca. Doručak vrlo ukusan i obilan, za svačiji ukus. Rekoše nam da je sve isključivo iz domaće kuhinje koju priprema njihova porodica.

Današnji dan je bio predviđen za obilazak Belogradčiških stena. Put koji vodi do tvrđave i gigantskih stena je od turske kaldrme. Pred ulaskom u tvrđavu je mali turist biro sa blagajnom, cena ulaznice je 4 leva. Odavde šaljemo razglednice porodici i prijateljima (ovo obavezno radim gde god da sam). Tvrđava se zove „Kaleto“ i ona je jedno od poslednjih utvrđenja koje su osvojili Turci tokom XIV veka. Izgradili su je Rimljani, rekonstruisali Vizantinci, Bugari i Turci.

Obuhvata 10 000 mkv. i ima pet kamenih kapija. Ova tvrđava se ne izdvaja mnogo od drugih koje sam videla ali jedinstvena je, jer je izgrađena među stenama koje su jedinstvene takođe. Današnji izgled je iz perioda 1837.god. kada su je Turci obnovili.

Belogradčiške stene su vam verovtno poznate, makar iz priče da su 2009.god. bile nominovane za jedno od sedam novih svetskih čuda. Takmičile su se u kategoriji „Pećine, stenovite formacije i doline“. Jedno vreme, tokom 2009.god. su se čak vrlo često smenjivale na prvom mestu u toj kategoriji sa našom Đavoljom Varoši.

Belogradčiške stene su stare 230 miliona godina. Obuhvataju predeo dužine 30 km i širine 15 km. Fenomen Belogradčiških stena nastao je delovanjem kišnice i vetra koji su obično kamenje pretvorili u divne skulpture koje podsećaju na mitska stvorenja, ljude, životinje i price. Osnovna grupa stenovitih stubova doseže visinu i do 200 m i ibrazuju prirodnu tvrđavu koja je vekovima dograđivana. Vidljive su figure pečuraka, medveda, učenice, madone, monaha, blizanaca i Hajduk-Veljka.

Interesantna je priča vezana za figuru učenice. Devojka Latinka je jedne večeri pošla na sastanak sa voljenim Milutinom. Abdija, koji ju je želeo po svaku cenu je presreo. Bežeci od njega popela se na vrh jedne stene. Iza nje Abdija, ispred nje medved. Nemajući kud, povikala je: „Smiluj se Bože i pretvori me u kamen“. Molba joj je bila uslišena. Ova legenda podseća na legendu o okamenjenim svatovima po kojoj je nastala formacija stena, naša Đavolja Varoš.

Hajduk-Veljko, koji je bio iz Negotinske Krajine, često je zalazio u ove prostore, pa se i ovde pojavljuje u liku ogromne stene.

Ovo je zaista neverovatno, neobično i lepo mesto za videti. Verujte, ili pođite i uverite se sami.

Pešačenje oko ovih stenovitih formacija je nekih 14 km, a koji se zbog interesantnih oblika stena što skupljenih u blizini, što razuđenih, nisu ni osetili. Vreme koje je proteklo tokom obilaska je neprimetno.

Sama nominacija za jedno od sedam novih čuda sveta, rezultiralo je povećanjem broja turista i ulaganja u turizam.

Vraćajući se ka našem hotelčiću svratili smo u hotel koji se nalazi u samom centru varoši. Hotel je vrlo lep, moderan, za svačiji džep, mada se bar meni ne uklapa u arhitekturu i ambijent cele varoši.

Veče smo opet proveli u mehani „Madona“, onoj van varoši. Sobzirom da je to bilo osmomartovsko veče, možete zamisliti koliko je bilo lepo, veselo, naša je grupa doprinela još lepžoj i veselijoj atmosferi.

Mnogi stranci (Nemci i Francuzi) koji su se tu zatekli, posmatrali su igru i smeh sa dozom rezervisanosti dok i njih nije ponelo, te su nam se pridružili i „ludovali“ možda i više od nas.

Osvanuo je novi dan koji smo predvideli za posetu gradu na Dunavu, Vidinu i čuvenoj Vidinskoj tvrđavi kako je iz milošte zovu „Baba Vida“.

Vidin je poznat i svojim parkom izgrađenim uz reku, a star je više od 100 god. Stil njegove izgradnje pozajmljen je iz Austro-Ugarske. Predstavlja mešavinu pejzažnih i baroknih oblika žbunjeva. Dug je više od 3 km. Staza koja vodi od parka u tvrđavu „Baba Vida“ nazvana je „Stazom zaljubljenih“.

Zanimljivo mesto za turiste je deo grada nazvan „Trougao tolerancije“. Tako je nazvan jer na razdaljini od stotinak metara se nalaze verski objekti tri religije. Tu su pravoslavna crkva Svetog Nikole, džamija Osmana Pazvantoglua i jevrejska sinagoga koja je druga po veličini u Bugarskoj.

Nezaobilazna tačka u turističkim maršrutama je tvrđava „Baba Vida“. To je jedini srednjevekovni zamak u Bugarskoj koji je u potpunosti očuvan do današnjih dana. Temelji zidina stari su više od 10 vekova. Oni su udareni na mestu gde je nekada bila antička tvrđava Benonija. Izgradnja tvrđave je započeta u X veku.

Prema legendi, izgradila ju je neudata kćerka bugarskog kralja, koja se zvala Vida, otuda i ime tvrđave „Baba Vida“. Tvrđava je služila kao glavna odbrambena linija Vidina tokom srednjeg veka i srušena je za vreme kralja Ivana Stracimira (1356-1396). Bila je najvažnije utvrđenje severozapadnog II Bugarskog carstva. U vreme Osmanlijskog carstva služila je kao skladište oružja i zatvor i nije korištena u odbrmbene svrhe od kraja XVIII veka.

Danas je tvrđava rekonstruisana i služi kao muzej i turistička atrakcija. Njeni starodavni bedemi se po nekad koriste kao dekor dokumentarnih i igranih filmova koji prepričavaju istoriju Bugarske. Ujedno je i nacionalni spomenik kulture.

Unutrašnji deo je preuređen kao letnje pozorište, a od nedavno je obnovljena prekinuta tradicija kulturnog festivala „Dani baba Vide“. Ulaznica za obilazak tvrđave stajala je 1.5 lev. Usledilo je nezaobilazno slanje razglednica i lupanje pečata tvrđave u naše planinarske knjižice u znak uspomene na ovu lepu akciju i posetu „Baba Vidi“.

U novijem delu grada Vidina mogu se videti kako stariji spomenici kulture, tako i noviji posleratni iz perioda Drugog Svetskog rata. Pored velikih sivih komunističkih zgrada, izgrađeno je mnoštvo novih zgrada i lanaca većih robnih modnih kuća. Još uvek ima očuvanih zanatlijskih radnjica u kojima se može kupiti nakit filigranske izrade po pristupačnim cenama.

Za opuštanje i odmor nakon duže šetnje, na raspolaganju su male domaće mehane, kafići, kafei i veći restorani. Mi smo popili dobru, jaku crnu kafu u centru grada u kafeu „Corner“. Ovde možete jesti u restoranima tipa posluživanja, poput menze, našta smo se mi i odlučili.

Ovim je naš obilazak severozapadnog dela Bugarske u podnožju Stare planine završen.

Osećam obavezu da i vama predložim posetu ovim atrakcijama, obavezno otiđite, nećete se pokajati. Obzirom da je moja poseta bila početkom marta, vreme je bilo odlično, osim kada smo se peli do TV tornja i vrha Kaletove livade, (u prvom delu putopisa), ali i sami znate da sve ima svoje draži. Ni kiša, ni vetar, ni sunce, ni sneg ne predstavljaju prepreku kad nešto želite da ostvarite.

Nije daleko, nije ni skupo, pa šta čekate?

Iskreno bih volela da vam ovaj putopis bude smernica da donesete odluku i krenete u susret ovom predivnom fenomenu - ovim stenama dotaknutih nebom (opisane u drugom delu putopisa).

Fotografije: Slađana Marić

Još putopisa iz Bugarske na slededećem linku:
-http://Na vrhu Balkana - Musala - Rila

9. март 2015.